LIČNI STAV
Pre par nedelja sam objavio tekst kod Vas, gde sam istakao da je nužno da vlast i opozicija nađu neki modus vivendi, jer je to u interesu svih građana a i digneteta države kao celine.
Na sreću, sve je dobro počelo i privode se završni udarci da se nešto lepo dogodi, a pre svega oko uslova održavanja beogradskih izbora, ali ne samo njih.
Žao mi je što ispada da sve to radimo pod pritskom drugih, kao da mi sami ne možemo ili ne umemo da se civilizovano dogovaramo.
Nažalost, Srbija, a šira javnost ne može bez problema, koji je čekaju na svakoj krivini, a njih ima dosta.
Ovih dana našu javnost su okupirali događaji oko izjava Dinka Gruhonjića i tim povodom napada na njega od strane studenta i nestudenta na filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Povod hajke na njega su neke izjave koje davao o Srbiji i Srbima na nekim međunarodnim skupovima, a i u novinama tokom svoje novinarske karijere koja i sada traje.
Pogledao sam Vikipediju na internetu, pod pretpostavkom da je tačna, što uvek i ne mora da bude, njegova biografija je impresivna.
On je za ovih dvadeset i nešto više godina koliko boravi u Srbiji, bio glavni i odgovorni urednik mnogih listova, portala, šef agencija, predsednik udruženja novinara, dopisnik mnogih nama poznatih radija i svetskih agencija isključivo sa Zapada, čak je bio predsednik komisije pri Ministarstvu kulture i informisanja, kao i Pokrajinskom sekretertijtu za informisanje AP Vojvodine.
Pored toga bavi se naukom, tako da je 2016. god. doktorirao na FPN u Beogradu i dogurao do vanrednog profesora filozofskog fakulteta u Novom Sadu.
Pošto se još bavi svakodnevnim novinarstvom i naukom, neko od njih dvoje mora da strada, ili možda oboje. Nauka je zasnovana na principima koja su rezultat mukotrpnog istraživanja, a svakodnevnom novinarstvu vi možete da izrićete sudove koje su vaše trenutne impresije, koji nisu najčešće naučno utemeljeni, ali to je vaše pravo kao novinara, ali vi niste naučnik.
Profesor na fakulteta je naučnik koji izvor svog zaključivanja ne bi smeo da uzme izjavu nekog novinara koji je ponesen emocijama zbog nekog dođaja izjavio nešto, čega bi se u nekoj drugoj situacija možda i stideo.
Da bi nam bilo lakše da shvatimo o čemu se radi citirao bi neke njegove izjave koje je on dao u medijama ili na nekim skupovima tokom njegove novinarske i profesorske karijere. Izjave prenosim od nekih autora koji su njega citirali, pod znacima navoda. Ako su oni u krivu, onda sam i njihov saučesnik, ali pošto znam da su to nama poznati analitičari, za sada verujemo njihovom poštenju.
„Da se ne zavaravamo. Većinska Srbija je masovno pročetnička, pronedićevska, a bogami i proljotićevska“
Govoreći o Srbiji ističe: “Napolju je samo nacizam i beda. Nikada se nisam vratio raspoložen iz šetnje. Samo pun besa i mržnje. Tužni drap sivi ljudi se vuku i čekaju da umru a sa zidova smrde četnici i ostali fašisti“ – nije ni čudo da poželite da potegnete atomsku bombu“
Srbija je „postgenocidno društvo“, da u njoj živi „u duboko degenerisanom društvu “među“ malim primitivnim narodom “,s“ ljudima čudnih fizionomija i neartikulisanog jezika“ kojima će u budućnosti “noge biti sve kraće a pogledi sve tuplji“, a čija deca žele „samo da dovrše pokolj koji su im očevi započeli“.
Ovo je samo deo izjava o Srbiji i Srbima koje ističem, ne navodeći negativne izjave i o Republici Srpskoj.
Ovde se postavlja pitanje: Da li su ove njegove izjave plod istraživačkog novinarstva ili plod istraživanja kao naučnika, tj.profesora fakulteta? Teško je reći, da su proizvod i jednog i drugog.
Poznato je da kod nas, ali u šali postoje stereotipi o pojedinim narodima, kao na primer, da su Crnogorci lenji, a Bosanci glupi. Niko razuman zna da to nije tačno, iako postoje neke male indiciji, ali je to nedovoljno da bi se čitava nacija proglasila takvom.
Gore navedeni novinar proglašava čitav srpski narod, fašističkim, nacističkim genocidnim, degenerisanim, primitivnim, neartikulisanog jezika, čija dece žele da dovrše pokolj koji su očevi započeli, a da on poželi da baci atomsku bombu na njih, a da ne nabrajam i druge izraze.
Da li se ovo može svrstati u slobodu misli jednog intelekulca koji nije bio običan novinar, jer sam rekao da je u čitavom periodu u Srbije zauzimao funkcije ,kao glavni i odgovorni uredni, šef i predsednik, a na kraju i kao profesor fakulteta, što dodatno daje težinu njegovim izjavama.
Sigurno, da ne. Čak da se radi navodno o metaforama, ali ko bi se normalan takvim izrazima koristio kao metaforama, ako znamo da nacizam i fašizam su sinonim za 50 miliona poginulih i 70 miliona ranjenih u Drugom svetskom ratu.
Da li smo mi svesni kad olako upotrebljavamo ove i druge izraze, da time vređamo žrtve ovih pošasti.
Nažalost, to naši političari i na jednoj i drugoj strani često čine, ali je njima to prećutno dozvoljeno, jer preko toga zadovoljavaju strasti svojih najprimitivnih glasača. Jedan novinar i još pedagog to ne bi mogao sebi da dozvoli. Reči koje iskaže jedan profesor univerziteta i reč koji iskaže jedan seljak iz Pambukovice nemaju istu snage, bez obzira što su na glasačkom mestu ravnopravni.
Da bi neko tako okarakterisao građane sa kojima svakodnevno živi, mora da ima debele razloge. Prvi je razlog, da se ta sredina i ta država prema njemu teško ogrešila, nanevši mu moralnu i materijalnu štetu. Taj razlog otpada, jer je u tom društvu zauzimao i zauzima neke rukovodeće pozicije, čak i u državnim organima a postao je i profesor fakulteta čije osnivač država. Ako mu se gadi država i okruženje u kojem živi „normalan“ čovek bi je napustio i otišao tamo gde ne bi poželeo da baci atomsku bombu.
Drugi razlog takvog govora, što po meni predstavlja govor mržnje, može biti da mu je neko platio za to, da tako govori i piše. Danas je to skoro uobičajena stvar, da moraš da pišeš ako hoćeš egzistenciju kako ti gazda kaže, a ako ćeš da budeš dodatno nagrađen, moraš jezik da razvežeš, a glavu pustiš na otavu.
Treći razlog ovakvih izjava može da bude sužena svest u trenutku njihovog davanja, što je ovde teško reći pošto navedeni novinar prima dobre donacije iz inostranstva, a donatori vode računa da njihovi primaoci moraju imati malo veći nivo svesti.
Ali izgleda da i naša država nije potpuno ovde nevina. Mnoge od ovih izjava koje se mogu smatrati za govor mržnje date su pre nego što je postao predsednik komisije u ministarstvu kulture i informisanja i Pokrajinskom sekreterijatu za kulturu i to njima nije smetalo, a sad im smeta.
Poznato vam je da u najvećem broju zapadnih zemalja, posle masakra koji je Izrael izvršio nad palestinskim civilima, niko ne sme da kritikuje Izrael ili podržava Palestinu, mislim na državne činovnike ili medijske radnike, gube posao, ili ih ekskomuniciraju iz zajednice.
Čovek njegove reputacije, bez obzira što ima pravo da kritikuje pojave svuda u svetu pa u svojoj novoj domovini, mora imati malo više stila i ukusa, jer ovako pisanje je više za tabloide, a nadam se, da jedan profesor univerziteta nije spao na to.
Drugi problem koji okupira našu javnost jeste velika verovatnoća da tzv. država Kosovo postane ravnopravni član Parlamentarne skupštine Evrope, a protiv čega se naša država protivi, zato što nije ispunila neke obaveze koje je obećala, a što je bio jedan od uslove za njen napredak u evropske integracije, a to je stvaranje Zajednice srpskih opština na Kosovu.
Svi manje više znamo, taj istorijat pregovaranja, koji započet kod predhodne vlasti a nastavljen kod ove vlasti, u vidu Briselskog sporazuma, koji je u mnogim segmentima nije ispunjen, gde u nekim aspektima ni srpska strana nije potpuno nevina. Ali ključna stvar je u dvorištu druge strane, u liku Albina Kurtija koji ne želi da ga ispuni, postavljajući nove uslove i dodatno komplikuje odnosno između strana, a da za to od svojih sponzora ne trpi nikakve sankcije, ako izuzme reči „no, no, budi dobar izvućiću ti uši“. Teško je očekivati da neko ko je stvorio svoje čedo, da će ga tući, već naprotiv, nagrađivaće ga a uvek ima opravdanja za to, a svojom silom i novcem će ubediti druge da mu poveruju i da ga podrže.
Toga moramo svesni, kako narod kaže: sila boga ne moli.
Treći problem koji nas zaokuplja je predlog Nemačke i Ruande u Ujedinjenim nacijama da se donose rezolucija o Srebrenici kao simbolu genocida u novijoj istoriji. Znamo da je u Hagu doneta presuda, da su u Srebrenici genocid izvršili bosanski Srbi prema muslimanskom stanovništvu.
Tačno je da je Haški tribunal tada osnovan kao ad hok sud na osnovu odluke Ujedinjenih nacija čije je pravila propisivala tada jedina svetska sila. To je bilo legitimno. U današnjim uslovima bi se teško moglo uspostaviti tako nešto jednostrano.
Kako u unutrašnjem tako i u međunarodnom pravu treba poći od latinske premise: “da je pravosnažna presuđena stvar istinita, iako u stvarnosti nije“.
Ovo znači da moramo prihvatiti odluku suda jer je on zato nadležan, ali ne znači da je sud pravilno presudio.
Oko navedene presude i danas u čitavom svetu se vode polemike, gde mnogi svetski naučnici i stručnjaci za ovu oblast ističu da se dogodio veliki zločin, ali nije genocid sa stanovišta definicije genocida.
Nažalost, ja znam iz prakse kao advokat, da su neke presude nepravedne odnosno nisu u skladu sa činjenicama, ali tu ništa ne mogu sem da se jedim. Ja poštujem tu činjenicu, ali ja imam pravo da iznesem svoj stav i to mi niko ne može zabraniti. Tako da niko nema pravo da uskrati mišljenje da se nije dogodio genocid već zločin, uzimajući u obzir da postoje neslaganja oko broja poginulih i načina na koji su poginuli.
Poznato nam je da ima neosnovanih pravosnažnih presuda, a pogotovu je to karakteristično za međunarodno pravo, uzimajući onu narodnu izreku “dva bez duše treći bez glave“.
Uostalom, kao što znamo pravo nije egzatna nauka, već je subjektivni odraz objektivne stvarnosti, njega stvaraju ljudi sa svim vrlinama i manama. Kad Isus Hrist kaže „ne sudite, da vam ne bude suđeno“ on je mislio da je čovek grešno biće sa mnogo mana, što znači da može pogrešiti i učiniti nešto za čim će zažaliti, jer se ljudi teško mogu osloboditi svog subjektivnog odraza. Pravo nije Njutnova jabuka koja uvek pada na zemlju, već ono može i da leti gore, da ide i levo i desno. Zar nije rimski car Kaligula svog konja unapredio za senatora. Svaki je komentar je suvišan.
Poštovati neku odluku ne znači nemati svoj stav, a taj stav nije jedini kao neki izolovan slučaj, a pogotovu imajući u vidu da su neke zapadne zemlje pogrešno predstavljale činjenično stanje da bi opravdale svoje intervencije, da bi se posle utvrdilo da je laž. Kako narod kaže “ko jednom slaže, slagaće i drugi put“. Niko nema monopol na istinu. Nažalost, istina se neretko u pravu utvrđuje uz pomoć lažnih svedoka.
Možda na prvi pogled ne bi bilo strašno da se donese jedna ovakva rezolucija gde se pominju bosanski Srbi kao odgovorni za genocid u Srebrenici, kad svet zna da Srbi žive pre svega u Srbiji kao državi, pa bi je vezali za nju. To bi bilo slično kao kad bi rekli da su Englezi koji žive u Škotskoj ili škotski Englezi uradili nešto negativno. Svet brzo zaboravi da se radi o škotskim Englezima, već o Englezima iz Engleske, što bi krnjio ugled Engleske a ne Škotske.
Nije toliko ovde reč o napred navedenom stavu, već što se kod nas u međunarodnim odnosima odluke donose selektivno, kako to nekome odgovara, mislim na pre svega velike zapadne sile.
Uzmite samo predlagača navedene rezulucije Nemačku, čiji su preci odgovorni za skoro 100 miliona žrtava u dva svetska rata u dvadesetom veku i niko ih nije proglasio genocidnim, iako su vršili genocid nas Jevrejima, Romima i Slovenima.
U sva uvažavanje Nemačke koja je dosta učinila na denacifikaciji, ali ono što je učinila u dvadesetom veku prema navedenim narodima ne bi trebala ni popreko da ih pogleda makar sto godina, ali ona na žalost u nekim segmetima pokazuje neka stara svojstva.
Uzmite primer SAD, koje su posle Drugog svetskog rata vodile po svetu ili inicirale više desetina ratova gde je poginulo preko 20 miliona lica i niko nije postavio pitanje uvođenja sankcija za tako ponašanje u nijednoj sferi života, ili Izrael koji koji velikim delom ubija civile i decu, i sve je to za te sile normalno, a Rusija koja je preduzela određene vojne akcije u Ukrajini, je kažnjena sa ogromnim sankcijama čak i u sportu. Da ne pominjemo da su bivše kolonijalne sile evrposkog zapad vršile genocid u svojim kolonijama, pa niko nije ustanovio dan sećanja na taj genocid.
Poznato je, da su pošteni ljudi, a to bi se odnosilo i na narode, alegrični na nepravde, tj. kada se pravda selektivno primenjuje.
Izgleda da i danas važi ono rimsko pravilo: “što je dozvoljeno Jupiteru tj. bogu, nije dozvoljeno volu“.
TRIFUN DROBNJAK, diplomirani politikolog i pravnik-advokat