Doktor Radomir Vasilić, od trenutka kada je započeo svoju karijeru u zdravstvu, ne samo da je bio jedan od lekara koji je uživao veliko poverenje kolega, imao je i dar da među specijalistima opšte prakse prepozna budućeg internistu. U šabačkoj bolnici proveo je svega deceniju, a bilo je to i više nego dovoljno da u ovoj ustanovi ostavi dubok trag. I ne samo u zdravstvu rodnog grada – naime, dr Radomir Vasilić, jedan je od osnivača Urgentnog centra u Beogradu.
Kao posebna celina šabačke bolnice, interno se prvi put pominje 1905. godine, kada je dr Mihailo Dunjić, prvi specijalista hirurgije u Šapcu izdvojio hirurško odeljenje, a novoformirano interno preuzeo dr Nikola Đorić. Vremenom je iz Službe interne medicine izrasla većina ostalih stručnih službi u šabačkoj bolnici. Doktor Radomir Vasilić u ovu službu došao je početkom sedamdesetih godina 20. veka, a tadašnji načelnik prim. dr Miodrag Babić, videći predanost mladog lekara, maltene od samog početka poverio mu je rad na odeljenju.
Celodnevni rad na internom
– U to vreme kada se završi Medicinski fakultet, bio je obavezan lekarski staž. Po završetku staža, predavao sam tri meseca u Medicinskoj školi, a nakon toga kao lekar opšte prakse radio sam u seoskim ambulantama. Najduže sam se zadržao u Dobriću. Onda sam prešao u Prvu zdravstvenu ambulantu u Šapcu, pa sam kao zamena išao u Drugu zdravstvenu, pa u Treću zdravstvenu, gde je sada Hitna pomoć. Odatle sam otišao na specijalizaciju iz interne medicine – priča dr Radomir Vasilić.
Specijalistički staž trajao je od 1972. do 1976. godine, ali zbog talenta koji je od početka pokazao, načelnik Službe za internu medicinu, prim. dr Miodrag Babić nije tako lako puštao dr Radomira Vasilića da odlazi u Beograd. Pošto je imao mnogo posla, objasnio mu je prim. dr Babić, bio mu je potreban da brine o pacijentima na odeljenju. I dok su druge kolege tokom svojih specijalizacija na klinikama u Beogradu provele i duže od dve godine, dr Vasilić je jedva godinu dana.
– Po dobijanju specijalizacije, godinu dana bio sam, da tako kažem, na probi kod mog šefa dr Babića. Dođem ujutro, budem do 14 sati, odem kući, ručam i vratim se nazad na posao, jer imam obaveza na odeljenju, vodio sam polovinu internog, takozvanu „mušku stranu“. Zahvalan sam mu na tome, jer mi je omogućio da radim. A kada je dr Babić video kako ja radim, dao mi je odrešene ruke. Pojedine sestre su mu se žalile da mnogo tražim, da ih maltretiram da rade, da dolazim na posao i popodne – seća se.
„Šest malih Vasilića“
U julu 1976. godine, dr Radomir Vasilić zvanično je postao internista. Godinu dana kasnije, prim. dr Miodrag Babić podnosi ostavku. Trebalo je izabrati novog načelnika Službe za internu medicinu. U ovoj službi uveliko su radili specijalisti prim. dr Nada Ivanić, dr Miroslav Adamović, dr Ljubinka Jeftić, dr Lazar Ristivojević… Tada je na videlo izašlo šta uistinu o dr Vasiliću misle njegove kolege sa internog. Poverenjem koje su mu ukazali, priznaje, bio je prijatno iznenađen. Načelnik Službe za internu medicinu postao je 1977. godine i na tom mestu ostao je skoro deceniju.
– Tokom tih deset godina, borio sam se za odeljenje. Tada smo dobili i koronarnu jedinicu, što je bio veliki plus. Bio sam mentor budućim internistima i imao mogućnost da biram kolege za specijalizaciju. Prvo sam doveo dr Dragomira Dragojevića. Bio je odličan lekar. Znate li kako možete kao specijalista da ocenite nekog lekara iz opšte prakse? Kada na odeljenju vidite kakve pacijente šalje. Ako je pacijent obrađen, ako je pogodio dijagnozu, ako se trudi oko tog pacijenta, ako ga obilazi iako mu nije familija.Tada mi se svideo dr Dragojević. On je kasnije postao gastroenterolog i bio odličan za gastroskopije – priča dr Vasilić.
Nakon dr Dragomira Dragojevića, kao odličan student na praksi na internom u ovu službu na specijalizaciju dolazi prim. dr Nada Panić Jelić. Ona je kasnije postala kardiolog. Potom dr Vasilić na specijalizaciju dovodi dr Milenu Mijailović, koja se kasnije dodatno usavršila za reumatologa, prim. dr Dragicu Petrović, budućeg kardiologa, dr Zorana Miloševića, gastroenterologa i dr Veru Jeličić.
– Njih šestoro bili su odlična grupa. Prezadovoljan sam kako su radili i šta su postali. Zvali su ih „šest malih Vasilića“. Blisko smo sarađivali sve do novembra 1986. godine kada sam raskinuo radni odnos u bolnici u Šapcu i prešao u Beograd. Zaposlio sam se u Kliničkom centru, a prva tri meseca radio sam u Službi za socijalnu medicinu i organizaciju zdravstvene službe – priča dr Vasilić.
PORUKA MLADIM KOLEGAMA
– Imam utisak da su mladi lekari u opštoj praksi veoma opterećeni administracijom i da ne mogu da se posvete pacijentima, da ne mogu da ih normalno pregledaju. Ako hoćete da budete dobar doktor, morate da se pacijentu posvetite maksimalno – savetuje mlade kolege dr Radomir Vasilić.
Osnivanje Urgentnog centra u Beogradu
Slučajan susret sa ortopedom prof. dr Brankom Radulovićem, tadašnjim direktorom bolnice „Banjica“, upisao je dr Radomira Vasilića i u istoriju prestoničkog zdravstva. Direktora „Banjice“, šabački internista je poznavao preko dr Jovana Vasilića, rođenog brata i dr Mikice Popovića, kolege i prijatelja, obojice specijalista ortopedije. Kao konsultant, prof. dr Branko Radulović je često dolazio u Šabac, pa su se sretali.
– Tog dana kada smo se sreli u Beogradu, prof. dr Radulović me poveo sa sobom na jedan sastanak, ne želeći da mi otkrije detalje. Došli smo na jedan kolegijum kojem su prisustvovali profesori za interno, za neurohirurgiju, neurologiju, anesteziju. Uđem u tu kancelariju, nikog ne poznajem. Profesor Radulović me predstavi kolegama i kaže im da sam njegov saradnik i da ću mu pomagati. Tako sam saznao da se priprema osnivanje Urgentnog centra, koji je na kraju i otvoren 1987. godine, odnosno prva operacija urađena je 2. decembra iste godine. Direktor je bio dr Žika Đorđević, neurohirurg, a ja sam bio njegov pomoćnik. Odlično smo se slagali. U Urgentnom centru radio sam do 1990. godine, kada sam prebačen u Klinički centar u internističku službu gde sam do 2002. godine, do penzije, bio načelnik – kaže dr Radomir Vasilić.
www.bolnica015.org.rs
