Mladen Petrović, Eko straža Šabac
Eko straža je neformalna grupa građana okupljena oko ideje da širi svest o značaju borbe za zaštitu životne sredine, na prvom mestu vazduha, a od pre godinu dana pridružila im se grupa aktivista iz Šapca sa istom misijom. Kako poručuju, „zdravlje je prioritet, a zagađenje vazduha je prvo na liniji da ga dramatično ugrozi“. Osim na internet stranici, posebno su aktivni na društvenim mrežama gde na dnevnom nivou ažuriraju informacije o nivou aerozagađenja, ali i upozoravaju na druge ekološke probleme koji se tiču svih građana.
Kazne za kršenje propisa moraju biti veće
-Problem aerozagađenja može da se rešava kada postoji volja nadležnih institucija. Neki problemi mogu da se reše u kraćem, neki u dužem vremenskom roku, ali rešenje postoji. Mi smo bili okupljeni u inicijativi „Za Šabac bez smoga“, ali smo od septembra prošle godine postali deo Eko straže čija je baza u Beogradu. Prekinuli smo saradnju sa dr Dejanom Pavlovićem onog trenutka kada je pristupio ljudima koji prave problem. Ima i nas kojima nije normalno da vidimo svoje dete, porodicu, prijatelje u smogu i da kažemo: „Sve je to u redu, neće to mene“. Želimo da živimo u našem gradu i zemlji kao normalni građani – poručuje Mladen Petrović iz Eko straže Šabac.
Sa početkom grejne sezone nivo aerozagađenja dodatno se povećava.
-Individualna ložišta su izuzetno veliki problem zimi, postoje i studije koje to dokazuju, a dovoljno je da vidite kad dođe hladno vreme kako vazduh postane ljubičast, a u vidokrugu veliki broj dimnjaka iz kojih izlazi dim. Potrebno je da se omogući smanjenje do prestanka korišćenja fosilnih goriva, kao što su drvo i ugalj, a grejanje bazira na korišćenju gasa, solarnih ploča u kombinaciji sa toplotnim pumpama itd. Postoje države koje su te probleme rešavale nekoliko godina, ali je postojala volja. Ponuđen je rok za zamenu, ali isto tako je i država subvencionisala u dobrom procentu solarne ploče, toplotne pumpe, kotao na gas itd. Naravno, važno je i da svaka kuća ima dobru izolaciju, stolariju, ali sve kreće od volje institucija. Konačno su o subvencijama za zamenu stolarije, kotlova za grejanje i izolaciju počeli da govore i u Srbiji prošle godine, čuo sam da su nekima i dodeljene, ali lično ne znam nikog ko je to dobio – kaže Petrović.
Napominje da je grad oko 30 posto pokriven centralnim grejanjem, te da je najveća koncentracija aerozagađenja tamo gde preovlađuju individualna ložišta.
-Problem je što tu imamo situaciju da svako loži šta stigne, koliko i kako hoće, niko ga ne pita odakle nabavlja ogrev, šta koristi, da li je rešio problem stolarije, izolacije. Najveća koncentracija zagađenja vazduha, u smislu PM čestica, je van centralne gradske zone, jer je centralna zona pokrivena daljinskim grejanjem. Te PM čestice su zapravo suspendovane čestice i nastaju sagorevanjem fosilnih goriva najviše, odnosno uglja, drveta i stižu iz individualnih ložišta i termoelektrana. Opet, s druge strane, to što emituje industrijska zona su neki drugi gasovi koji nemaju veze sa emisijama iz individualnih ložišta. Imaju delimično, možda sumpor-dioksid, ali što se tiče arsena, amonijaka, fluorovodonika, u našem slučaju najviše na teritoriji Šapca, to nema veze sa individualnim ložištima – objašnjava Petrović.
Dodaje da je jedini način da se fabrike koje krše propise adekvatno sankcionišu.
-Neophodna je volja države, institucija, da se bolje kontrolišu emiteri koji stižu iz industrijske zone. Mora da postoji prava, nezavisna ekološka inspekcija, koja neće stajati na bilo čiju stranu i pisati nešto što nije videla, i obrnuto, već pisati onako kako zaista jeste i moraju se kažnjavati zagađivači sve do trenutka dok ne shvate da je jeftinije da ulože u zaštitu životne sredine, nego da plaćaju kazne. To je model koji primenjuju uređene države. Ne znam koliko je ovde primenjiv, ali to je neki sistem koji bi trebalo uspostaviti – smatra Petrović.
Nepodudaranje između građanskih senzora i zvaničnih merenja
Podvlači da je, prema podacima Zavoda za javno zdravlje, sve u granicama normale.
-Nismo još uvek razvili nezavisne građanske senzore za te gasove kao što smo razvili za suspendovane čestice. Nadamo se da će doći i taj trenutak kada ćemo moći nezavisno da merimo i te gasove i emisije koje stižu iz industrijske zone, ali sada konkretno nemamo prava merenja, oslanjamo se na institucije koje su nas razočarale, u smislu da kažu da je sve u redu, a mi osećamo, vidimo vazduh. Svako ko je išao u prvi razred osnovne škole zna da je vazduh bezbojna smeša bez ukusa i mirisa. Mi vidimo vazduh koji menja boje, osećamo da nas vazduh peče, osećamo kako ne može da se udahne ili se teško udiše. Tu nešto nije u redu, u isto vreme kada institucije govore da je sve u granicama dozvoljenih vrednosti. Te granice dozvoljenih vrednosti onda definitivno treba mnogo da se spuste niže. Nešto mora da se uradi. Imamo i nesuglasice po pitanju građanskih senzora koje mi koristimo za suspendovane čestice u odnosu na ono što nam kažu iz Zavoda, utvrdili smo da se ta merenja ne poklapaju. Oni kažu da nema problema, naši senzori idu u jako opasne vrednosti, građani se žale. S te strane imamo opipljive dokaze da službe, nažalost, ne rade posao kako treba – naglašava Petrović.
Zašto je traženje direktnog krivca za zagađenje vrzino kolo, odgovor umnogome leži i u samoj materiji koja je u pitanju.
-Odgovornost se uvek prebacuje nekom drugom zato što je vazduh jako kompleksna komponenta za analizu, u smislu šta sve sadrži. Tako imamo situaciju da industrija „prebacuje loptu“ individualnim ložištima i kaže da to nije od njih, već do individualnih ložišta, pojedinci prebacuju odgovornost na automobile itd. Moj profesor sa Saobraćajnog fakulteta na doktorskim studijama je utvrdio da u Beogradu sabraćaj sa aerozagađenjem učestvuje svega šest posto. Nemamo taj model za Šabac, ali, uzimajući u obzir da je Beograd glavni, najveći grad, sa najvećim brojem vozila, da taj neki udeo verovatno imamo u manjim gradovima, ako nije šest, onda je maksimalno 10 posto – kaže Petrović.
Svaki pojedinac uvek treba da ima na umu kako svojim činjenjem doprinosi aerozagađenju, a i institucije moraju biti odlučne u želji da se izbore sa ovim problemom.
-Institucije bi trebalo da imaju mnogo veću volju za rešavanje tog problema, jer se taj problem tiče svih nas, koje god da smo nacionalnosti, boje kože, shvatanja, idola, razumevanja, nerazumevanja stvari, svi biološki dišemo vazduh i to je izvan svih razlika. Potrebno je da prevaziđemo sve te razlike i radimo u zajedničkom interesu svih nas, društva, zdrave nacije, a ne u interesu pojedinaca. Dokle god ne razmišljamo i ne delujemo u tom smeru, ne samo da neće biti bolje, nego se bojim da će iz godine u godinu biti sve gore – upozorava on.
Na internet stranici Eko straže navodi se da je zagađenje odgovorno za smrt oko četiri miliona ljudi godišnje, a oko 10 hiljada u Srbiji, svakog dana oko 20 do 30 ljudi. Ipak, pokazalo se da protesti protiv aerozagađenja nisu imali željenog odjeka, jer im je nedostajala masovnost.
-Odziv od 50 ljudi za grad Šabac od 120 hiljada stanovnika je smešno mali broj. U Beogradu je to bilo masovnije, ali i to je nedovoljno, u odnosu na broj stanovnika. Smatram da je zavladala letargija među ljudima, nezainteresovanost, okupiranost drugim problemima, ali i neznanje i odsustvo želje za novim informacijama. Sve to utiče na stanje u kome se nalazi država, vazduh i životna sredina uopšte. To ne znači da institucije ne moraju definitivno da promene pristup i način rada i zauzmu se za sve nas, a ne za neke koji njima kažu kako da se postave. Kada institucije budu radile svoj posao, verujem da će se stvari vremenom rešavati i biće manje problema u oblasti ekologije i zaštite životne sredine – zaključuje Petrović.
D.Dimitrijević
