Đorđe Mijailović, dopisnik „Nova S“
„Alo, jeste li vi novinari, ako jeste, ajde ako smete napišite u kakvim uslovima radimo, ajde da vas vidimo ako smete da pomognete građanima. Molim vas anonimno.“
Ovaj citat čini mi se, ponavlja se iz dana u dan, i sve češće. I ja bih ga stavio kao prvi i pravi primer pritisaka koje novinari, pogotovo na lokalu, trpe. Nekada, naši cenjeni gledaoci i čitaoci smatraju da smo im mi jedina slamka spasa, pa se onda, verujem i sami izgube u tome, i ne shvataju kakve pritiske vrše i koliko grubo zvuče. I kada se na tome završi, to je onda i dobro, ali nekada pritisci i pretnje traju danima, nedeljama a dešava se i mesecima. Svako traži svoja prava, i u ovakvoj državi u kojoj građani nemaju poverenja u institucije, pojavljuju im se novinari kao jedina pomoć. Ali, živećemo u nadi, da građani ne žele da zvuče tako prema novinarima, ne žele da vrše pritiske, i ne žele da prete, ali nekada im se omakne.
Hajde u nastavku da se bavimo onima koji ni najmanje ne bi smeli da se vrše pritiske na medije, ali to čine svakodnevno.
Vlast.
Svakodnevnim izveštavanjem u lokalnoj sredini, primoran sam da komuniciram sa službama lokalnih vlasti, javnih preduzeća i ustanova. I svakodnevno nailazim na zatvorena vrata. Vlast kao takva, trebalo bi da vrši javnu upravu, i da bude na korist svim građanima, a svi građani su i svi mediji, jer građani se informišu preko medija. U praksi je to daleko od istine.
Postoje primeri kada lokalni vlastodršci pišu mejlove urednicima televizija, žaleći se na izveštavanje novinara, koji po njihovom mišljenju ne „pišu afirmativno“. Ima lokalnih vlastodržaca koji su kucali na vrata direktorima televizija u Beogradu, samo da se zastraše novinari na lokalu. I svuda je isto, u Šapcu, Loznici, Mitrovici… Mantra je ista, mora se kreirati jedinstvena slika koja mora izgledati onako kako vlastodršci misle da treba da izgleda.
Od tih direktnih primera, moramo izdvojiti indirektne primere različitih pritisaka na novinare, koji su itekako prisutni i utiču na izveštavanje i krajnji rezultat sadržaja u medijima. Veoma dobro je centrala u Beogradu razradila strategiju kontrole infomracija, da se to brzo „primilo“ i na sve delove vlasti bila ona gradska, republička ili možda čak i mesna. Lokalni šerifi u svim mestima, novinare će cediti do besvesti sa kojekakvim mejlovima, pismima, zahtevima, molbama, da se neretko dešava da novinari odustanu od tražnja informacija, jer se začarani krug može vrteti do u nedogled.
Ukoliko bi na primer novinar dobio zadatak da izvetštava o prinosu kukuruza na njivama, morao bi da „okrene“ minimum četiri različite osobe i pošalje nekoliko mejlova. Da biste dobili informacije iz policije, morali biste da pišete centrali i to nikad i ne dobijete, jer im se može. Ima još i gore, ukoliko ste nepodobni po mišljenju velikog šefa, sasvim je korektno da vam se na primer šef sektora pijačne prodaje ne javlja na telefon, nikad, a predsednik opštine ima pravo da vam blokira broj telefona, samo zato jer ste ga nazvali, predstavili se i postavili jednostavno pitanje.
Zašto novinari trpe diskriminaciju i pritiske?
Jednostavan je razlog. Protok informacija je jedino što može da uzdrma bilo koju vlast. Slobodan novinar je jednako slobodno informisan građanin, koji onda ima moć razmišljanja i mogućnost slobodnog izbora. Ukoliko ne bi postojali pritisci, pretnje, malverzacije, blokade, cenzure, centralizacije i ignorisanja, građani bi bili informisani o svemu, ne samo o onom „afirmativnom“, stvarima kako vole da se izraze vlastodršci.
Takav novinar ne odgovara vlasti. Informisano stanovništvo nije poželjno u ovakvom političkom uređenju. Sloboda nema cenu, zato će vlast pokušati da vam zapali kuću, ubije vas ili vas „malo upozori“ kako biste bili ljubazniji prema njoj.
Neće moći, postoji i drugačije.
