Dokle ide Srbija?!
Nema kraja beščašća nad Srbijom. Posle dodele najvišeg ordena Srpske pravoslavne crkve, Svetog Save, i to za izuzetan jubilej 800-godišnjice samostalnosti Srpske crkve, predsedniku Aleksandru Vučiću, stiže malo kasnije još čudnija i besramnija odluka sadašnjeg crkvenog vrha sa sve patrijarhom Irinejem, da crkveni orden dobije i ministar finansija Siniša Mali. U prvom slučaju, a to se u Srbiji po pravilu brzo zaboravlja, Aleksandar Vučić se ogrešio i o Božji a i o srpski zakon, i to Ustav. Elem, Sveti Sava je bio istinski svetac, miritelj, uman, državotvoran i blagorodan čovek, onaj koji se visoko držao moralnih načela. Pre svega, kako ga je učio njegov otac Stefan Nemanja“Pouči mudrog i zavoleće te, pouči zlog i zamrzećete te!“. Za opomenu služe sedam sedam smrtnih grehova:mržnja, pohlepa, zavist, osionost, laganje.. I naravno da će se tu pronaći predsednikova ogrešenja. O Ustavu ne treba mnogo govoriti, jer ga krši svakodnevno. Pored ostalog, predsednik bi trebalo da izražava državno jedinstvo, a on sipa i sikće mržnju, podele, klevete… A baš se zakleo i na Ustav, a pride i na Miroslavljevom jevanđelju.
Iza ministra Siniše Malog mnogo toga se vuče. Od rušenja u Savamali, jer se i sam hvalio supruzi da je to on odradio, plagijata doktorata, što je svojevrsna krađa, sakrivanje novčanih tokova… No, to bi morali da znaju i crkveni oci, kao što u znali prilikom dolaska Slobodana Miloševića na Hilandar, i da ako pomno proučavaju svete knjige, znaju da su moralni principi znatno viši od onih materijalnih. Pa ako su već dati silni novci za SPC, ne mora patrijarh Irinej da nagrađuje crkvenim ordenjem darodavce sa narodnim parama. Ne tako davno njegov prethodnik patrijarh Pavle znatno je drugačiji bio. Monah celog života, skromno živeo u Peći, peške obilazio pravoslavni živalj na Kosovu, a takav je bio svugde gde se pojavio. Ostaće jedna i smešna i tužna slika, kako patrijarh Pavle stoji u tramvaju, a oko njega sede mladi, kršni momci. Išao je taj patrijarh u sve misije dobre volje, a bio je i na čelu protesta devedesetih godina. Sad ostaje pitanje ako SPC daje visoka odlikovanja ljudima koji to ne zaslužuju, i ne samo navedenim državnicima, već i drugima koji su novce darivali Crkvi, šta da kažu obični vernici koji primaju sveštenike u svoje domove. To vernici nisu zaslužili od svoje Crkve, a ne može se ni prenebregnuti šta se još sve dešava u SPC. Počev od vladike Kačavende, Pahomija, krađe u Hramu Svetog Save, i sličnog… SPC je zajedno sa Vojskom uživala najviši ugled u narodu, kao institucija. Pitanje je koliko se i ona ovim činodejstvovanjem svojih vrhovnika, pre svih patrijarha Irineja, osula. Ako je nekada Zoran Đinđić govorio da ko hoće da priča o moralu trebalo bi da ide u Crkvu, bio je to pragmatični savet. Međutim, moral je najuzvišenija kategorija ljudskosti, tako da nije ekskluzivitet samo vezan za crkvu. Pre svega bi i politički čimbenici trebalo da uzmu u obzir jer rade za, kako stoji u opisu ovog posla, dobrobit društva i naroda. I dok se taj moralni diskurs razvejava, ostaje onaj prizemniji i zlokobniji pristup u srpskoj zbillji. Afera za aferom, ali ona o prodaji oružja iz „Krušika“, a verovatno će toga biti još, ubedljivo je najproblematičnija. Em je upleten ministar policije, em i predsednik države koji sve to apriori negira. I to oružje, ide ko zna kakvim putevima, a opet dospeva da nekog ubije. Možda je to sada Jemen, gde ginu pored ratnika i žene i deca… A ovde se neko blizak državi silno bogati. Ćuti se i prećutkuje o palestinskim visokim delatnicima u sferi tajnih poslova. I gle čuda, predsednik Vučić sa njima, i smeje se. A poslovi prolaze, kao onaj Beograda na vodi, vredan tri milijarde evra, prodaja PKB i drugi dilovi sa Arapima. Za oprost ovih grehova možda bi se i papa Rodrigo Bordžija zamislio.
