Obrazovanje u doba korone – Katarina Tomić, direktorka Osnovne škole „Sveti Sava“
Prema preporukama ministarstva, u skladu sa epidemiološkim merama, nastava se u Osnovnoj školi „Sveti Sava“ ne odvija neposredno. Kako za „Podrinske“ kaže direktorka Katarina Tomić, u trenutku kada su osnovne škole od petog do osmog razreda prešle na nastavu na daljinu, prvo su morali da obustave neposrednu nastavu, da bi na osnovu mišljenja Saveta roditelja školski odbor doneo odluku o načinu na koji će se nastava realizovati.
Saradnja škole, roditelja i institucija
-Kada je stigao poslednji dopis ministra u martu, a učenici prešli na nastavu na daljinu, roditelji dece pet razreda bili su zainteresovani da nastavu prate neposredno, a ostalih šest razreda su se odlučili za nastavu na daljinu. Ukupno 15 učenika je trebalo da nam dolazi u školu. Međutim, mi nastavu ne možemo da držimo bez saglasnosti Zavoda za javno zdravlje, koju smo dobili, ali samo za individualni rad sa učenicima. Individualni tretmani se realizuju za 15 od 53 učenika neposredno, s tim što imamo i sedam učenika koji su u prostorijama Centra za socijalni rad. Oni ne dolaze u školu od kako je krenula pandemija, a kompletna nastava je, u skladu sa mišljenjem Zavoda, onlajn- navodi Tomićeva.
Svakodnevno su dostavljali izveštaje Školskoj upravi i, na sreću, nisu imali nijednog zaraženog učenika. Za sve je važilo pravilo nošenja zaštitnih maski, što je, kako objašnjava, u pojedinim trenucima kod dece koja imaju senzorne smetnje neizvodljivo.
-U dopisu Zavodu navela sam da se, ako postoji potreba, deci obezbedi neposredan rad sa defektolozima, jer je to jedino što zaista obezbeđuje kvalitetan rad sa našom decom. S druge strane, zbog senzornih smetnji, sva naša deca, ne da neće, nego ne mogu da nose maske. Česta dezinfekcija ruku je znala da bude problem iz istog razloga. Na osnovu toga su propisali mere. Svemu tome treba vremena, to je proces koji kod nas traje malo duže nego u većini ostalih škola, po čemu jesmo specifični, a o tome niko nije razmišljao. Naša velika sreća i uspeh je između ostalog što nismo imali nijednog zaraženog učenika. Naravno, da nisu roditelji vodili računa, ne bismo mi mogli mnogo da uradimo u školi. Mislim da su razredne starešine uradile veliki deo posla, sarađivale sa roditeljima, svakodnevno se pazilo, bez obzira što nismo u svakom momentu mogli maksimalno da poštujemo naložene mere. Tražili smo rešenje, načine da se uradi sve potrebno u skladu sa mogućnostima dece, tamo gde ne mogu maske, deca su nosila vizire- kaže Tomićeva.
Nastavni materijal i način na koji se on približava se maksimalno prilagođava deci, a razredne starešine imaju slobodu da procene da li će postaviti materijal za svako dete individualno ili za celu grupu.
-Naš rad svakako počiva na individualnim sposobnostima dece mnogo više nego u redovnim školama. Mislim da je greška što se većina roditelja nije odlučila za individualne tretmane sa decom u školi, ali pretpostavljam da je put veliki problem, jer imamo decu iz pet opština. Mnogima je teško da dovode dete dva- tri puta nedeljno. Tamo gde smo mogli da vežemo jedan tretman za drugi, mi smo to i radili, ali ne možete baš svaki put sve da uskladite. Deci putnicima smo obezbedili tretman logopeda, pa posle toga senzornu sobu- navodi direktorka škole.
Radost i sve što se „čita između redova“
Međunarodni dan osoba sa autizmom i Međunarodni dan dečije knjige obeleženi su prvim književno- likovnim konkursom „Daj mi reč da je naslikam“, čija je završnica bila u petak u OŠ „Sveti Sava“. Kako je objasnila direktorka, bili su nezadovoljni činjenicom da je prilikom prijavljivanja na brojne konkurse povratna informacija organizatora uvek bila „Nismo računali da će se na konkurs javiti deca sa smetnjama u razvoju“.
-Za mene je to bila inicijalna kapisla, a onda, zahvaljujući našoj bibliotekarki, izuzetno kreativnoj i širokoobrazovanoj Aleksandri Vuković Kurdulić, uspeli smo to da realizujemo, uz svu prateću dokumentaciju i garantovanje ravnopravnosti učesnika u svim segmentima. Imali smo decu iz Ekonomske, Umetničke, naše škole, kao i OŠ „Laza Lazarević“, „Jevrem Obrenović“, Predškolske ustanove. Mislim da društvo nije dovoljno osvešćeno, o čemu svedoče poruke majki nagrađene dece. S jedne strane, srećna sam što smo uspeli da ih motivišemo, da nekome pružimo priliku da bude uspešan. S druge strane, ostaje zbunjenost, tuga, zaprepašćenost svim onim što se čita između redova. Nama i jeste bio cilj da pružimo svakom detetu priliku da bude motivisano, ali kad se roditelji zahvaljuju što je najzad neko organizovao nešto za njihovu decu, onda shvatiš koliko sistem uopšte ne razmišlja u tom smeru, koliko smo mi inkluzijom s jedne strane uključili decu u obrazovni sistem i mislimo da smo onim što piše na papiru sve rešili. U stvari, kada dođemo do primene svega toga, do reakcije roditelja na ono što smo mi uradili, a nismo bili izuzetno kreativni ili preterano pametni, samo smo radili ono što nam jeste posao, shvatiš koliko u stvari svima to ipak nedostaje- ističe Katarina Tomić.
Projektima u interesu dece potrebna podrška
Pravilnik o kriterijumima za dodatnu podršku pruža mogućnost da se realizuje dodatna podrška za učenike drugih ustanova samo u slučajevima kada postoji zaposleni koji je tehnološki višak.
-U tom slučaju, šaljemo tu informaciju Školskoj upravi, kojoj se obraćaju i osnovne škole i tako dobijamo informaciju o učenicima zainteresovanim za korišćenje dodatne podrške, odnosno senzorne sobe, i učenici nekih škola su sada kod nas na dodatnoj podršci. Projekat koji realizujemo sa Unicefom počeli smo pre 15 dana i trajaće do sredine novembra, a obuhvata tri škole i 30 učenika. U okviru njega učenici ne mogu da koriste našu senzornu sobu, zato što dodatna podrška onako kako je zamišljena projektom može da se realizuje samo u školama iz kojih dolaze deca. U petak su nam bile koleginice iz Zrenjanina. Njihova lokalna samouprava finansira šest defektologa škole za učenike sa smetnjama u razvoju i oni rade dodatnu podršku sa učenicima iz ostalih osnovnih škola. Kod nas to još uvek nije zaživelo, ali se nadamo da će nakon realizacije ovog projekta sa Unicefom i njegovog vrednovanja nadležni prepoznati da je zaista potrebno, jer postoji veliko interesovanje- objašnjava ona.
Potreba za senzornom sobom postoji i kod dece predškolskog uzrasta, budući da razvojno savetovalište nema dovoljne kapacitete.
-Kod nas bi to moglo da se realizuje, jer senzorna soba nije 24 sata dnevno obuhvaćena aktivnostima, ali nemamo novčana sredstva, zaposlenog koji je tehnološki višak. Kad bi lokalna samouprava bila zainteresovana da odvoji određena finansijska sredstva, a toliko je mladih defektologa, u ovom momentu mi imamo osam zaposlenih obučenih za rad u senzornoj sobi, to bi definitivno moglo da se uradi. Prošle godine pokušali smo da osnujemo razvojnu grupu kod nas u školi za decu uzrasta od tri do šest godina, roditelji jesu zainteresovani, ali nedostaju finansijska sredstva. Mi nemamo mnogo opcija, a kršenje zakona nije rešenje- naglašava.
Smatra da bi lokalne samouprave trebalo da se uključe u rešenje tih problema, kako bi se pomoglo deci.
-Država nema registar osoba sa smetnjama u razvoju, a znamo da u Evropi u ovom momentu imamo pet miliona osoba sa autizmom. Ako to pomnožimo sa četiri člana porodice, možemo da vidimo koliko je osoba na teritoriji Evrope svakodnevno u problemu ili bar ima konstantnu komunikaciju sa spektrom autizma. Mi kod nas nemamo te podatke, pa nije ni čudo što većina to ne smatra problemom, a to nama jeste veliki problem i to moramo tako da shvatimo. To sam rekla i u petak, na Međunarodni dan osoba sa autizmom. Nije rešenje doći 2. aprila i fotografisati se sa decom, neophodna je podrška celog sistema, ne samo Ministarstva prosvete, nego i zdravlja. Veliki broj ljudi svakodnevno rešava probleme koji nama deluju sitno, ali njima su to životni problemi- zaključuje Tomićeva.
Dragana Dimitrijević