Dugo najavljivani istorijski, NAJVEĆI IKADA u Srbiji, skup naprednih radikala, podigao je sve svoje resurse u potrazi za „dobrovoljcima“ za odlazak u prestoni grad. „Dobrovoljcima“ su obezbeđene dnevnice, sendviči, voda, dok su držalice za poljoprivredne alatke „zadužili“ provereni kadrovi. Ne zna se pouzdanu zbog čega su im trebale, mada su trgovci pomislili da se diže KUKA I MOTIKA.
Da će, NAJVEĆI U SRBA IKAD, biti uspešan, vikali su sa državnih megafona. Sve je izgledalo veličanstveno, đacima su otkazane ekskurzije zbog nedostatka autobusa (čak i albanski đaci, jer je Kurti poslao autobuse iz Prištine, verovatno za kontrauslugu), pekare nisu postizale da naprave trebovane sendviče… Svi su zadovoljno trljali ruke jer biće para, a pare su naše, nas koji smo ostali kod kuće i nas koji smo „dobrovoljno“ seli u autobuse. Na skup nisu išli samo „dobrovoljci“ bilo je i onih koji veruju vladaru, jer ne može se biti protiv ruke koja te lebom rani. Na telefonskoj vezi sam sa jednim od „dobrovoljaca“, kaže mi da je u autobusu dno dna. Posle nekog vremena razdragano mi javi da se nalazi u blizini autobusa, sedi u kafiću… Tog petka, NAJVEĆI U SRBA IKAD, bio je neradni dan za državne ustanove, komunalna preduzeća i sve one koji su tog dana odlučili da ne idu na posao.
Od spektakla ni S, NAJVEĆI U SRBA IKAD je bio nikad manji u SRBA IKAD. Kiša je kriva za sve, pa su se „dobrovoljci“ razišli pre nego što je vladar i počeo govor, koji i nije bio istorijski, a možda i jeste, jer neće mu skoro pasti na pamet da se na otvorenom prostoru obrati pristalicama. Bilo mi ga je žao, idealna prilika da se obračuna sa stranim plaćenicima, bio je uzdignut ali do vrhunca nije došlo, završio je kao da je pokisao…
Zoran Rendža Gvozdenović