Nova stara školska godina
Za neki mučan utisak, jedna od najbizarnijih, dovoljno je ukrstiti svu fertutmu o kupovini francuskih „rafala“ i sastanak sa sindikatima prosvete u Vladi Srbije, gde je prosvetarima rečeno da od povećanja plata, po ranijem dogovoru, nema, jer „nema para“.
U prethodnici ovog decidnog odgovora režima, bilo je, naravno, i obraćanje predsendika države Aleksandra Vučića, koji je onako odoka govorio o približnoj plati prosvetara, od 100.000 dinara, uz opasku da malo rade. Zvaničan odgovor bio je da plata nastavnika sa sedmim stepenom, iznosi 86.000 dinara, uz poziv da predsednik lično sedam dana predaje u školi, kad je to tako lako.
Prosveta je jedan od stubova društva, i retko će se naći ozbiljna država da taj poziv omalovažava, kao što je to u Srbiji. Pa tako olako predsednik donese odluku o nabavci 12 novih „rafala“ za 2,7 milijardi evra. Nije malo ni za bogatije države, jer su Grci, na primer, kupili i polovne kao i Hrvati, a to je oko šestina ukupnog godišnjeg budžeta Srbije. U svemu tome najspornije je što najvažnije državne odluke donosi sam predsednik, nema dugoročnih planova i stručnih elaborata, pa onda sledi jedan Beograd navdi, sporazumi sa Kinezima o borskom rudniku, „skoku u budućnost“ sa 17 milijardi evra, podizanje kredita sa visokim kamatama, gradnja auto-puteva uz trostruko veće cene, ili podizanje spomenika Stefanu Nemanji a da se cena još ne zna.
Možda najdrastičniji primer je Ohridski sporazum ili francusko-nemački plan, gde su ugašene ingerencije Srbije na Kosovu, a da se o tome niko ne pita sem predsednika Vučića. Podsećanja radi, po Ustavu unutrašnju i spoljnu politiku vodi Vlada Srbije, a predsednik države vrši protokolarne funkcije. Ne tako davno su se i predsednik i ministar finansija Siniša Mali hvalili da novca ima, da je na računu šest milijardi evra… Ali, kada nema za prosvetare, onda je jasno da u ovoj zemlji nema budućnosti ni prosperiteta, makar se stranka na vlasti nazivala naprednjačka.
Nezadovoljni prosvetari najavili su odlučnije korake 16. septembra, ali u svemu tome najviše gube učenici i samo obrazovanje kao najvažnija poluga razvoja.
Uostalom to se pokazalo i na primeru Japana i Nemačke, posle Drugog svetskog rata, a onda i u brojnim drugim zemljama gde se prosveta uvažava.
D.Eraković