Dragi moji,
tek što je počelo leto, shvatili smo da je nemoguće normalno funkcionisati i živeti na temperaturama od preko 35 stepeni u hladu. Velika vrućina, kao u Sahari, parališe sve i svakoga… a rashlađenje ne donosi ni hladno pivo, ni parkovski hlad, a ni obala Save… I tako, u ovim danima, ostaje da se čovek okrene sebi i svojim malim tajnama kojim preživljava nepogode… A Srbija je sva u nepogodama. I ne samo ovim klimatskim. Ono što je do nas, nekako se i rešava, ali šta je sa onim što nije… A mnogo toga nije. Evo sada ponovo ispliva ono što je onomad „definitivno skinuto sa dnevnog reda“… Rio Tinto… Vaskrsne ta kompanija kao feniks iz pepela, podigne se i unese strašan nemir u stanovnike Jadra, Podrinja, Mačve, Podgorine, pa i cele Srbije… I onda nam se uznemiri svako onaj ko razmišlja svojom glavom, bio on običan zemljoradnik ili akademik… Svi, osim onih koji bi trebali da budu uz svoj narod, kao recimo Srpska Akademija nauka, ili Srpska pravoslavna crkva… Međutim, njihova tišina je strašna… Pojedinci koji se čuju, disonantni vlastima, nisu dokaz da ove dve institucije i stožeri duhovnosti jednog naroda, ipak stoje uz svoj Narod… naprotiv, oni pokazuju svu anesteziranost u kojoj se nalazimo… Kraj prošlog veka, milenijuma, naš Narod je preživeo tako, što su Srbi proterani sa svojih vekovnih staništa, proterani „mudrom politikom“ Miloševića, socijalista i radikala, prvo iz Hrvatske, a onda i velikim brojem i sa Kosova i Metohije… a sada nas neki Rio Tinto i srpska Vlada i srpski predsednik, pokušavaju da proteraju i iz Srbije. Kakav je ovo projekat? Čemu nas vodi i gde nas vodi? Ko nas vodi? Gde ćemo stići? Sva ova pitanja zahtevaju hitnu reakciju… koga, svih nas, Naroda… pa zar se zaboravlja ona stara izreka da je „selo jače od svatova“… Srbija danas vapi za nekim ko će razumom i ljubavlju izvući ovu zemlju iz kandži u koje je dovedena… Imamo li mi snage, kao kolektiv, da pomognemo sami sebi i odupremo se jasno trasiranoj nam sudbini…?
Ono što je najgore, a što je postalo modus operandi, jeste naša besomučna proizvodnja poraza u pobede… Stvarne poraze mi obojimo u lažne pobede… Kome nije pripala muka od gledanja nečega, što bi trebalo da bude najlepša sporedna stvar na svetu-fudbalske utakmice, naših mini-val globtrotera i Danske… Katastrofa, kojom smo sami sebe eliminisali iz društva kojem objektivno nismo ni pripadali, odmah je pretvorena u pobedu… Selektor je objavio da smo zapravo bili najbolji, odlični čak i da treba da budemo zadovoljni… Bravo… Super… milion i po evra godišnje u džep polutrenera, kojim se upravlja daljinskim upravljačem iz nekog kabineta, i eto ga, laž postaje istina… minus, postaje plus, porazi bivaju pobede… Kao onomad na Ujedinjenim nacijama, oko Rezolucije o Srebrenici… kao kad smo objavili da vodimo 5:0 na Kosovu i Metohiji… Kao kada smo pobedili NATO…
Osvestimo se… Što pre… samo još malo… i biće kasno…
Sve Vas volim i pozdravljam.
