Dragi moji,
pravilo, ono nepisano, ali poštovano, govori o tome da leti sve aktivnosti prestaju i započinje odmor i uživanje u dugom, toplom letu, hladovini, lubenicama, paradajizu, kupanju, hladnom pivu i svim oblicima roštilja… Šapčani su, baš na početak ovog leta, odlučili da po prvi put prošetaju gradom, do šabačkog mosta, kao deo, sada već sveopšteg protesta protiv nasilja… Dobro je da se ta šetnja uopšte održala. I da je bilo građana, na ulicama… nije da ih nije bilo… Prelepo je bilo videti neka stara lica, ovih naših, gradskih opozicionara, još iz vremena Miloševića, ali još lepše uočiti i brojne mlade ljude, naročito one sa malom decom. Sve nekako uljudno, korektno, bez uvreda i onako kako dolikuje Malom Parizu i njegovim građanima. Jedino što mi je nedostajalo na tom skupu, prvom posle ko zna koliko godina, jeste energija. Nisam je osetio. Šapčani su nekako tihi, ukočeni, nemi… možda je i težina trenutka u istoriji, koju mi živimo, uticala da bude tako… Možda. Ali duh je oživeo, napustio bocu i sada je slobodan. Taj mali pomak, može biti veliki korak. Oni koji su sve ovo osmislili, napravili su nekoliko početničkih grešaka, ali neka bude da se prvi mačići u vodu bacaju… Šabac je, setimo se, prvi počeo da biva žrtvom nasilja… posle se nastavilo i eskaliralo tragedijama… Da je dobro, nije, ali da ima nade, ima… možda se sve pokrene još ove jeseni i, po onoj staroj, Jovo nanovo, Srbija krene u odlučniju bitku za promenama… Vapi… Zašto? Zato što je Srbiji dosta laži, varanja i trikova, iluzija i obmana, kao u cirkuskoj šatri, u nekoj lošoj predstavi…
A mi, kao da godinama živimo u provizorijumu. Imamo sve. Sudove, Tužilaštva, Policiju, Skupštinu, čak i Ustavni sud, a svi znamo da su sve to institucije koje ne funkcionišu onako kako bi trebalo… da građani nemaju pravni sistem uređene države, ali imaju pretežno partijske instrumente, kojima se upravlja iz jednog centra… da je drugačije, ovde se ne bi dešavali Savamale, Jovanjice, Krušici, Asomakumi, železnička stanica Beograd, spomenik Stefanu Nemanji, ubistva Olivera Ivanovića, advokata Cvijana, ali i tragedije u Ribnikaru i Mladenovcu… I niko nije kriv… niko… Nijedan Ministar, a kamoli Premijer, nijedna institucija, nijedan direktor javnog preduzeća… niko i nikada. Odgovornost… ne postji. Jer, centar moći ne da svoje ljude, koji su pretvoreni u one „crne kutije“… u kojima su pohranjeni svi podaci o onome o čemu se inače ne govori…
Živeti u provizorijumu nije lako. Zašto? Zato što su Ustav i Zakoni selektivni i primenjuju se različito na različite ljude, građane… pa se time jasno dovodi u pitanje ravnopravnost građana pred Ustavom i Zakonima… Na taj način je upitno postojanje pravnog sistema, ali i same države… Dakle, pred nama je težak, pretežak zadatak: kako povratiti državu…
Dok u ovim letnjim danima zabava i odmor pokrivaju sve drugo, ponekad se vratite i na ovo, temeljno pitanje svih pitanja… Kako povratiti sistem države… Teško pitanje, lak odgovor…
Sve Vas volim i pozdravljam.