Napisaću, na početku, nešto što odlično znaju svi ljubitelji naše kinematografije. U filmu “Idemo dalje” Danilo Bata Stojković glumi upravnika škole, druga Božura, koji je svojim đacima ispričao veoma zanimljiv vic. U avionu su bili Englez, Bugarin, Francuz, Nemac i Srbin. Ne seća se on baš tačno kako je to sve bilo po redu, ali, na kraju, Srbin je bio najpametniji i sve je nadmudrio.
Godinama me ova višeznačna šala ne napušta i povremeno otkrivam neke njene nove dimenzije.
Uporno se mi Srbi međusobno nadmudrujemo, čini mi se, predugo i veoma bezuspešno. Neupućeni, a nas je najviše, silno želimo da se to naše nevešto nadmudrivanje završi što pre. Nije valjda politika jedino što postoji u mnogima sumornoj svakodnevnici. Možemo li, imamo li pravo na neki balans?
Ne prija nam. Mi bismo da se vratimo u sasvim običan život. U kome nam politika nije zatrpala obične trenutke mira i spokoja. Da pričamo o porodičnim okupljanjima, dobrim knjigama, filmovima, koncertima, pozorišnim predstavama, sportu i turističkim putovanjima. A ne o Ćacilendu.
Pokušavamo da se odupremo, da sačuvamo dostojanstvo i ljudskost naroda kome pripadamo. Velika je kolateralna šteta svega što nam se dešava, uz sve primarne. Neko je mudro zapisao kako brodu koji ne zna ka kojoj će luci, ni jedan vetar nije povoljan. Izgleda mi da je to trenutni položaj naših vladara. Iako nam to trenutno ne uspeva, ne želimo da se pomirimo sa porukom Duška Trifunovića:
“Sidro koje lađu čuva da ne bude buri plen, tone skupa sa tom lađom, jer je ono deo njen.”
Ne moramo valjda svi i večito biti nečiji taoci. Čekamo da se ova predstava završi, da nam se glumci poklone i odu. Oprostićemo im, nekako, lošu predstavu. Samo da odu, što pre. Da postanu loš san, koji se napokon završio.
A mi da odahnemo i u najboljem, najsvetlijem i najlepšem značenju poruke iz naslova, krenemo dalje.
