Rijaliti Srbija
Bili izbori. Neki glasali i birali. Neki samo glasali. Neki precrtavali. Neki ostali kod kuće. Neki otputovali za vikend. Neki nisu imali pojma da su izbori. Neki se posle radovali. Neki nisu. Neki se nadali. Neki pukli u kladionici. Neki dobili ono što su i tražili. Neki dobili srednji prst. Neki se žestoko zajebali. Ali, sad je gotovo i možemo da odahnemo. I da krenemo svako na svoj radni zadatak. Ipak, da pre povratka u našu svakodnevnu nenormalnost u zemlji Srbiji postavimo sebi i drugima jedno prosto, obično, pitanje : I, šta ćemo sad? Svemogući AV je pobedio u prvom krugu predsedničkih izbora sa 58% osvojenih glasova i malko se rastužio jer je očekivao bar koji procenat više, njegova lista „Aleksandar Vučić – Zajedno možemo sve“ dobila je mnogo manji broj glasova, u procentima 43% na republičkim izborima a u Beogradu „samo“ 38%, socijalisti su neočekivano zablistali – na parlamentarnim izborima 11,5%, u Beogradu 7% glasova, podržali su Acu Srbina za predsednika što je bilo odlučujuće da pobedi u prvom krugu (nema sumnje da će ljigavi Ivica to dobrano naplatiti), nacionalistička, kvazipatriotska, monarhistička i bla, bla, opozicija se dobro udala kako su se nadali (hvala cenzusu od 3%) a naročito koalicija NADA (DSS i „kraljevići“) a nisu loše prošli ni Zavetnici (10 poslanika u republičkoj skupštini) i Dveri sa istim rezultatom. Očekivano su ispod cenzusa ostali Šešelj, Boris Tadić ( u Beogradu za dlaku)i Suverenisti. Vučićeva lista će imati 120 poslanika u Narodnoj skupštini i neće imati većinu da samostalno izaberu vladu Republike Srbije ali tu su spremni kao zapete puške poslanici mađarske manjine, socijalisti uz ko zna kakve uslove i ostali „rusofili“ da pripomognu. Ono što samu sebe naziva „prava opozicija“ a trebalo bi da znači demokratska, manje-više građanska i proevropska, dakle koalicija Ujedinjeni za Srbiju (Đilas, Jeremić, DS i PSG i još neki „neznani junaci“) kao i zeleno-leva koalicija Moramo (Zelenović-Akcija, Ćuta-Ekološki ustanak, NDBG i priličan broj istaknutih intelektualaca) prošli su… onako. Neki bi rekli kao bos po trnju a neki drugi da u ovakvim neregularnim izbornim uslovima i nije moglo bolje. Na republičkim izborima Ujedinjeni su osvojili 13% glasova i to je realno iako su sigurno očekivali više (otud kisele face u izbornoj noći) a u Beogradu respektabilnih 20%, Moramo je za republički parlament osvojila 4,5% a za beogradski pristojnih 11,5%, na predsedničkim izborima umereni desničar Ponoš dobio je 18% glasova a „levi“ kandidat(kinja) Biljana Đorđević skromnih 3% glasova. U zemlji Srbiji, polupismenoj, konzervativnoj, patrijahalnoj i vazda zapuštenoj u svakom smislu nije se moglo ni očekivati ništa drugo i drugačije – narod hoće Vođu, voli da ga lažu i čak u tome mazohistički uživa, nije ni navikao na bolje, boji se bilo kakvih promena možda i više od čuvene promaje i zato je ovde na sceni i biće još dugo „rđava beskonačnost“ jednog te istog, tapkanje u mestu dok se u svetu dešavaju tektonske promene i ne uvek na bolje ali dinamika je sveprisutna a ne ustajala žabokrečina u kojoj obitavaju ljudi sa ovih prostora a oni hrabriji beže što dalje, bilo gde samo da nisu ovde. Ovde, u Srbiji, je rasprodato sve što iole vredi pa i voda, vazduh i zemlja a ljudi se prodaju za sitne novce da nekako prežive. I prodaju svoj glas na izborima kao krompir na pijaci. I zato su ovi iz „prave opozicije“ džaba krečili pričajući o demokratiji, ljudskim pravima, slobodi medija i uopšte o vrednostima civilizovanog sveta. Oni pojma nemaju s kim imaju posla – sa narodom koji neće da vidi ni ono što mu je pred nosom, ne želi da čuje istinu već otvorenih usta i ne trepćući sluša ono što priča (laže) Veliki Meštar sa svojih medija, koji ih hipnotiše kao zečeve i ubeđuje da žive u „zlatnom dobu“ prelivenom ružičastim bojama, potkupljuje za hiljadarku ili dve dinarčića i dovodi u stanje da bi i rođenu majku prodali za šaku pirinča, pasulja, graška, brašna i koji takvom lobotomijom sprečava da istina prodre u njihove glave jer šta bi s njom, istina podrazumeva da mora da se misli, razmisli i promisli a od toga većinu naših dragih građana i građanki obavezno zaboli glava i onda biraju da ćute, trpe i glasaju kako im se naredi. I tako… još četiri godine na vlasti će biti banda koja nas je i do sada varala, krala i ubijala u pojam na čelu sa Njim i tako bahati, pokvareni i zli a izabrani od naroda jebaće nam kevu gde god stignu i više od toga. Neka i zaslužili smo. A ako ikada budemo sposobni i spremni da precizno odgovorimo na ono prosto, obično, pitanje : I, šta sad? e onda to možda bude početak putovanja u nekom drugom, boljem, pravcu. Biti spreman, to je sve.
Piše : Dragan Karalazić