Nova knjiga Dragana S. Filipovića, penzionisanog novinara i književnika iz Šapca
Prvu priču „Vojnikova breskva“, po kojoj je naslovljena i Trilogija, Dragan S. Filipović napisao je kao belešku, potom i kao reportažu, u „Glasu Podrinja“ 1971. godina. Od tada je napisao još ovakvih tekstova u zavičajnom listu u kome je proveo radni vek, da bi tema stradanja, patnji, junaštva i slobodarstva njegovog, srpskog naroda, postala centralni i suštinski deo njegove književnosti.
Ni kada je radio kao novinar i zamenik glavnog i odgovornog urednika Radio Šapca, prvi urednik Televizijskog dopisništva TV Beograd, direktor Radio – televizije Šabac, i urednik i voditelj u programu Televizije Beograd , od 1976. do 1989. godine, nije prestajao da se bavi istraživanjem i pisanjem pripovedaka sa tematikom stradalništva i nepokora naroda ovog kraja, srpskog naroda, zatiranog u nastojanju hordi neprijateljskih soldata da unište Srbiju i njeno stanovništvo.
Više od pola veka posvetio se tome Dragan S. Filipović. I knjiga, dokument i literatura, pred čitaocima je i vremenom.
OŽILJAK DUŠE
Bez namere da se upustim u siže autorove knjige „Beleg bajoneta“, posednje iz njegove trilogije „Vojnikova breskva“ i „Komad taina“, i pored toga što sam je dva puta pročitao i, evo, iščitavam je po treći put dok se pripremam da ispišem redove koji će uslediti, nameće mi se težnja da se, ponajpre, pozabavim književnom radionicom Dragana Filipovića. Iskrsava iz njegovog uzdaha zajedničkom prijatelju Mirazu i meni: „Ne spavam… Na ivici sam izdržljivosti… Još ovo, pa ću sve da ostavim…“ Ali, tu je i odušak: „Već mi pristižu visoke ocene za tačnost, za obradu teme i za stil pisanja…“
Razumljivo, stvaralaštvo nije ništa drugo do odsjaj velikog duha i odricanja. Od reči se očekuje da izraze ono što je neizrecivo. Svestan je da nema te sile koja je u stanju da izmeni i iskaže ono što je bilo u prošlosti: ratna pustošenja, zlodela, patnje, bol, rane, torture… U njoj trpeljivo i vapajuće vlada žena, pre svega majka, u punoj slavi svih svojih patnji i draži, radosti i nadahnuća, dobrote i odanosti, brižnosti i vernosti. Najveći su stradalnici u svim ratovima. Visoko je jato majke Jelene Srnić i njenih sinova Dragana, Momčila, Mihaila i Dušana. A lik majke Soke Lolić iz Mačvanskog Pričinovića je reljefom u bronzi u predvorju Doma Vojske Srbije…
Majkama (i majci Loli) Filipović je već posvećivao knjige. I ova je („Beleg bajoneta“) slovila u radnoj verziji – „Mati“, u kojoj je, takođe, majka (to joj je ime i prezime) glavni junak, kao i u priči sina Živojina podno Cera, po nadimku Belego. Međutim, i zbog drugih svetlih likova, poput pradede Svetozara i ostalih znanih i neznanih ratnika, heroja i paćenika, osobenih na svoj način, prevagnuo je naslov na koricama. U svakom se prelama i ogleda duša u nebrojano nijansi neuporedivog sjaja i boja. O njima piše zato što ih je video, što o njima hoće nešto da kaže, da što vernije prenese njihove reči, njihovu sudbinu, preko potrebnu da se saznaju, zapamte, da ostanu kao poruka i pouka. Belezi bodežom su potpisi zločinaca, neljudi, a ožiljci duše su patnja zbog njihovih nedela. Taložio je priče o njima decenijama, da bi u jednom trenutku bile pod lupom čitalaca.
Tako to radi pravi književnik, poput Dragana Filipovića. U samoći, nakon grozničave trke za utiscima, doživljajima i temama, njihovog traženja i poprišta. Opsednut mislima, burom emocija, u noćnim bdenjima, u okruženju mnogih pomrlih koji će iz njegovog pera i dalje koračati i razvejavati sumaglicu prošlosti. A, sa njima se i on ovenčava prepoznatljivim stilom, rečima, slikama i metaforama („…ono je lako poput vetra, a silno kao grom…“). Postao je književnik onog trenutka, a to je bilo davno, kada je temu za temom opisivao čarobnostima ljudske duše i prirodnih pejzaža, otkrivanjem tajni svoga srca, lateći se kratke priče, najtežeg, ali i najizazovnijeg i najlepšeg autorskog izražavanja.
Ovom trilogijom („Vojnokovom brskvom“, „Komadom taina“ i „Belegom bajoneta“) Filipović je iskazao privrženost roditeljima, potomstvu i otadžbini u najboljoj nameri.
Dok ove knjige budu u rukama čitaoca, biće i vreme da autor malo predahne, da sa sunčanijim danima ispliva poneki maraton na Savi, pa da se lati vedrijih tema. Kao što je posle kiše sunce blistavije, tako će i podstrek za nova pregnuća biti poletniji. To se od Dragana očekuje, s obzirom na njegovo spisateljsko iskustvo i posebnost, iskazanu, odbranjenu i overenu („Pokošenim poljem“) pred širokim auditorijem.
Dragoslav Dragan Mićić
Projekat “Penzija nije kraja života već novi početak” je sufinansiran iz Budžeta
Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Organa koji je dodelio sredstva.
