Sanja Petrović, lični pratilac
Sanja Petrović sedam godina radi kao lični pratilac deteta koje je pohađalo OŠ „Laza Lazarević“ i „Sveti Sava“ i sada je prva godina Srednje poljoprivredne škole. Iskustvo je sticala radeći poslove iz oblasti socijalne zaštite, a ima i četiri licence za rad sa decom sa posebnim potrebama, kao i osobama sa invaliditetom.
-Pošto su moja deca odrasla, završavaju fakultete, kao roditelj sam teško podnela njihovo odvajanje od kuće i odlazak na studije, pa mi je rad sa decom kojoj je neophodna podrška na neki način to nadomestio. Moje iskustvo je pozitivno, jer su sve ustanove u kojima sam radila zaista imale sluha za decu koja zahtevaju posebnu pažnju. Iako u tim školama rade ljudi koji nisu defektolozi po struci, imaju toliko smisla za taj posao i veliku želju da sarađuju sa nama na najbolji mogući način- navodi Petrovićeva.
Sa detetom kome je podrška u brojnim aktivnostima u školi i društvenoj zajednici tokom godina izgradila je odnos zasnovan na poverenju i ljubavi, a uspešna saradnja sa obrazovnim institucijama doprinela je da dobro napreduje i stigne do srednjoškolskog nivoa obrazovanja. Ipak, nisu sva iskustva prijatna, što potvrđuju priče koleginica.
-Dešava se da pokušavaju na neki način da prave razliku u odnosu na ostalu decu, ali verujem da je za takvo ponašanje zaposlenih u prosveti razlog prvenstveno neinformisanost. U Poljoprivrednoj školi koju dete čiji sam lični pratilac pohađa, naprotiv, izuzetno imaju sluha, ali to ne znači da oni u momentu kad se javi problem mogu da pomognu detetu na način na koji je to njemu potrebno. Zato smo mi kao lični pratioci važni. Sad sam bila na edukaciji, imam četiri licence za rad sa decom sa smetnjama u razvoju- objašnjava.
Pružalac usluge Lični pratilac je Humanitarna organizacija „Dečje srce“ iz Beograda, za koju Sanja Petrović ima samo reči hvale.
-Veoma su odgovorni i zaista se bave nama. Pravi su izbor za nas pratioce, izuzetno korektni i otvoreni, za svaki problem možemo da im se obratimo i izaći će nam u susret da pronađemo odgovarajuće rešenje- navodi ona.
Postoje i oni problemi na koje ne mogu da utiču, a to su primanja, jer su ona u skladu sa raspoloživim budžetom.
-Sedam godina unazad imamo identične ugovore, uslovi se nisu poboljšavali ni po pitanju radnog statusa, ni po pitanju plate. Ova posao je human, ali nije dovoljno prepoznat u Srbiji. Ostali su samo ljudi koji se zaista vide u tome, a veoma nas je malo. Mi u januaru primamo platu od 10 hiljada dinara, budući da se obračunava po radnim danima u mesecu. Humanost je glavni motiv koji nas pokreće. Postoje ljudi koji to rade iz finansijskih razloga, jer trenutno nemaju neki drugi posao, ali ja to radim iz potrebe da budem sa tom decom. Problem je što, ako se uslovi rada ne poboljšaju, dolazimo u situaciju da će to postati „privremena stanica“ i da se „topi“ kadar koji ovaj posao zna da radi- ističe Petrovićeva.
Realizacija usluge počinje 15. septembra, a deci su potrebni od prvog dana, a i tokom raspusta se gubi kontinuitet u radu.
-Tokom januara i februara nemamo ni minimalac, jer deca ne pohađaju nastavu i praktično ne radimo tri meseca godišnje. Problem je i što smo mi toj deci potrebni i preko raspusta, u suprotnom se gubi kontinuitet. Moramo da budemo i njihov oslonac, ali i autoritet, jer samo tako će da nas slušaju. Potrebno je da damo sve od sebe i da to bude dovoljno da nas dete razume, jer inače nećemo ostvariti napredak- objašnjava.
Dodaje da, kada je počinjala, na teritoriji grada ih je bilo 12 koji su radili taj posao, a sada je više od 40 ličnih pratilaca, a potrebe su i veće. Počinje da radi i u predah smeštaju za decu sa smetnjama u razvoju „Bogdaj“, gde roditelji kojima je to potrebno mogu decu da povere na čuvanje stručnom osoblju.
D.Dimitrijević
