Parkić sudbine:
U jednom malom gradu (varoši – kako vole njeni stanovnici da kažu), gde je vreme stalo negde između socijalizma i tranzicije (u kapitalizam), postojao je parkić. Nije bio ništa spektakularno – nekoliko klupa, tri stabla i trava koja je više ličila na korov sa ambicijom da postane cveće. No, taj parkić je bio bojno polje na kom su se sukobljavali običan čovek i vlast, u večnoj tragikomediji čiji scenario niko nije razumeo, ali su svi, bez izuzetaka, igrali svoje uloge sa zavidnom doslednošću.
Prvi čin: Običan čovek i filosofija „nije moje“
Običan čovek, nazvaćemo ga Milan, sedeo je na klupi u parkiću, gledajući decu kako se igraju u blatu i pse kako obeležavaju teritoriju. „Ovo je sramota kako izgleda“, glasno je rekao Milan svom komšiji Peri, „ali nije moj posao da čistim. To je do vlasti.“ A sebi je dodao: „Neka oni rade, pa da vidim kako će da ispadne. Ionako će da se hvale, a mi da ispaštamo.“ Pera je klimnuo glavom, duboko udišući dim svoje cigarete, i rekao: „Da, ako ja krenem da sređujem, sutra će komšija Zoki da baci flašu piva ovde. A vlast? Oni će da kažu da sam im uzeo posao. I još će da me tuže zbog toga.“
U ovom činu, dakle, imamo prvi princip ponašanja običnog čoveka: odgovornost je kao vruć krompir – baci ga dalje čim ti dođe u ruke. Milan je savršeno odigrao „Vidiš li šta si uradio?“ – čeka da vlast zabrlja, pa da on sa pravom može da kaže: „Eto, vidiš!“ Pera, pak, majstorski izvodi „Da, ako…“, pronalazeći izgovor za svaki mogući potez. I tako parkić ostaje blato, a oni ostaju čisti.
Drugi čin: Vlast i trijumfalni marketing
No, došla je vlast, u liku lokalnog odbornika Žike, sa ekipom u narandžastim prslucima i tri kamere (dobro, nije tri, dve su i nekoliko ajfona). Za dva dana, parkić je dobio nove klupe, travnjak i tablu na kojoj je pisalo: „Ovo je uradila NAŠA stranka za NAŠ narod“. Žika je držao govor pred desetak penzionera i lokalnim medijima: „Ovo je dokaz da mi brinemo o vama, dok drugi samo pričaju!“ Na kraju je posađeno i drvo, simbol budućnosti, koje je već za par dana uvenulo jer niko nije pomislio da ga zalije.
Žika je odigrao „Pogledajte koliko se trudim!“ na nivou profesionalca – svaki pokret je bio za kameru, svaka klupa bilbord. Vlast ne želi partnere, ona želi publiku. Pozvati Milana i Peru? Ne, bolje je igrati „Zašto me neko ne sredi?“ – parkić je problem, oni su spasitelji, a narod je dete koje ne zna šta je dobro za njega. Rezultat? Maksimum zasluge, minimum trajnosti.
Treći čin: Veliki povratak blata
Nedelju dana kasnije, parkić je ponovo izgledao kao da je preživeo apokalipsu. Deca su iscrtala klupe flomasterom, Zoki je bacio dve flaše piva (kao što je Pera predvideo – znamo se), a trava je ponovo postala korov. Milan je prošao pored i rekao: „Eto, vidiš. Zato ja ne radim ništa. Oni urade, pa sve propadne.“ Pera je dodao: „Ionako su to uradili za sebe, a ne za nas. Što bih ja čuvao njihovo?“ Sa klupe u uglu, stari profesor Mika, lokalni teoretičar društvenih kretanja sa penzijom i naočarima na pola nosa, mrmljao je: „Sve je ovo jedna velika predstava. Oni igraju spasitelje, vi žrtve, a parkić je samo dekor. Klasična transakcija – dok god igrate, niko ne pobeđuje.“
Milan je, naravno, nesvesno nastavio svoju igru „Vidiš li šta su uradili?“, trijumfalno pokazujući da je vlast opet podbacila. Naravno, tu je i pasivna agresija (ne bismo to da preskočimo) – neće na protest, ali će pustiti Zokija da baci flašu. Profesor Mika je u pravu: svi su zaglavljeni u scenariju (skriptu) gde je propast parkića jedini logičan ishod.
Epilog: Ko je kriv? (Ili: Parkić kao večni projekat)
Na kraju, svi su pobednici i svi su gubitnici (svi imaju neku dobit). Milan je sačuvao svoje ruke čiste i svoju logiku netaknutu. Žika je dobio svoje slike i svoje glasove. Parkić? Kolateralna šteta. Godinu dana kasnije, Žika se vratio sa novom tablom: „Istorijski projekat za bolji život – Parkić 2.0“. Iste klupe su prefarbane, ista trava ponovo zasađena, a novi slogan glasio je: „Zajedno do budućnosti!“ – iako niko iz komšiluka nije bio pozvan. Sledeće godine, tabla je postala „Parkić nade“, a Žika je obećao fontanu koju niko nikad nije video. Milan je samo rekao: „Svejedno, neću da kosim.“
Običan čovek kaže: „Ne radim jer nema smisla.“ Vlast kaže: „Radimo mi, jer narod neće.“ I tako se vrtimo u krug (circulus vitiosus), dok blato raste, a klupe nestaju. Ako bi jedna strana izašla iz igre, možda bi parkić stvarno procvetao. Ali šta bismo onda, je li, pričali (tračali)?
Jovica Radović
