Rijaliti Srbija
… gde god da smo pošli i prema kom cilju da smo se uputili, šta god taj put i taj cilj bili. Kao duštvo. Kao narod. Kao ljudi. Iako smo Srbi. Ne izgledamo baš najbolje a put pred nama je dug, trnovit, džombast, vijuga gore-dole uglavnom na dole dok smo mi sve umorniji, sve slabiji, naše pobune ne daju gotovo nikakav opipljiv rezultat ali ni ćutanje i zavlačenje u mišije rupe (većina) ne pomažu da bar izgledamo kao sav normalan svet. Jer: ko ovde ne poludi taj nije normalan. To je aksiom.
Bio je Vidovdan. I bilo je opet sto i kusur hiljada ljudi na Slaviji u našem glavnom gradu, bili su govori, patriotski i pomalo retro nacionalno obojeni, studenti su kao štafetu predali svoj protest u ruke građana na dalje upravljanje, dali su simbolički zeleno svetlo za buduće akcije u vidu građanske neposlušnosti, pobune 2.0 i to se već u toku vidovdanske noći i narednih dana i desilo: blokiraju se raskrsnice, ulice, trgovi širom zemlje Srbije, policija trči tamo-vamo da odgovori na te izazove, tuku, hapse i privode bez ikakvog reda i povoda, tužioci-poslušnici pišu nekakve nesuvisle optužnice za rušenje ustavnog poretka (a glavni rušitelj im se nalazi na dohvat ruke – na Andrićevom vencu), oni opskurni likovi iz Ćacilenda slave pobedu u neodigranoj utakmici, Nepomenik je otišao, baš na Vidovdan, na službeni put, režimski mediji su od jutra do sutra bljuvali otrov u pokušaju da stvore paralelnu stvarnost obojenu u ružičasto a zapravo su besomučno širili poput kuge virus laži i mržnje međ’ građanstvom koje ih još uvek gleda i sluša (to su oni bez grama mozga u glavi) i sve tako naopako u srpskoj bajci koja neće imati, sva je prilika, srećan kraj. Ili ipak?
Lepo kaže pesnik: prečicom u raj nikad stić’. Dakle, moramo okolo-naokolo pa na mala vrata, maraton koji studenti i pobunjeni građani trče tek je negde na polovini, ko izdrži i preživi – pričaće. Ono što je sada, bar većini, jasno kao dan je da se naprednjačkoj bandi i njihovom šefu AV-u ne sme dozvoliti da celu stvar razvlače u nedogled a to znači da se na svaki način mora izvršiti pritisak da se parlamentarni (a zašto ne i predsednički) izbori raspišu i održe do kraja ove godine jer ako se to ne dogodi i Onaj što se lažno predstavlja kao predsednik Republike a koji krši Ustav svakodnevno dogura do 2027. kada je termin za redovne izbore, kada prođe ta cirkuska predstava EXPO i bude pokradeno brdo naših para (na sve ono što su u ovih 13 godina pokrali) kroz korupciju, nameštene tendere i pranje mafijaškog novca od droge i koječega, a od čega građani neće imati nikakve koristi (kao i od onog čudovišta – Beograda na vodi) onda će biti malko kasno.
Ovaj se momentum ne sme izgubiti. Hulja se ljulja, izgubio je konce iz ruku, ne zna gde udara, brod nezaustavljivo tone i na raspolaganju i njemu i njegovim podguznim muvama ostala je samo gola sila. Ali, kao što je ona greška prirode (i društva) takozvana predsednica Narodne skupštine, na svoju i našu sramotu, Ana B. lupila a zapravo iako slučajno tačno rekla: ko se lača mati… svi znamo kako ide dalje.
Dakle, leto je vrelo u svakom smislu te reči a kakva nas jesen očekuje niko ne može da predvidi. Iznenađenja su vrlo verovatna za sve strane, možemo očekivati i da bude što biti ne može i da će biti borba neprestana, to je što bi se reklo pod garant.
Hoćemo li stići živi do kraja ove epske trke za slobodu? U ovoj igri ko prvi trepne – izgubio je. Kvote u kladionicama su za sada fifti-fifti. Nadajmo se da nas „naši“ neće prodati a da će „njihovi“ nastaviti da srljaju iz geške u grešku i da u neko doba neće morati da dolazi šumar (strani faktor) kao u vicu i da sve rastera kao mačke s jebišta.
Srušiti diktatora na izborima, ljudi moji pa je li to moguće, ako se to dogodi, e onda smo sve videli. „Ako mene pitate ja bih proterao autobus ovuda (preko trošnog mosta)“, pa neka ide život…
Piše: Dragan Karalazić
