I te davne 1985. godine održavao se redovni program matematičkih takmičenja učenika srednjih škola. Sve je počinjalo školskim, a sledilo je opštinsko, regionalno, republičko i savezno takmičenje. Najbolji su išli na Međunarodnu matematičku olimpijadu. Naš, šabački srednjoškolac, uspeo je, jedini u istoriji grada, da savlada sve prethodne prepreke i toga leta otputuje na svetsko matematičko takmičenje, koje se održavalo u Finskoj. Njegov status se, po povratku, opisivao sa – učesnik Olimpijade!
Nakon završenog trećeg razreda nije pošao u četvrti, nego se upisao na Elektrotehnički fakultet u Beogradu. Polagao je dodatni prijemni (!?), kao da je, bez srednje, samo sa osnovnom školom, želeo da upiše fakultet. I taj ispit je uspešno položio. Dok su njegovi vršnjaci završavali srednju školu završio je prvu godinu fakulteta. Pojavio se na generacijskoj završnoj svečanosti, dočekan ovacijama. Blagovremeno sam predložio upravi Škole da mu tom prilikom uručimo Alasovu diplomu, koja se dodeljuje učenicima za posebne rezultate postignute u prirodnim naukama. Rekoše mi, nakon konsultacije sa nadležnim službenikom Ministarstva, da ne može. Diploma se dodeljuje samo učenicima koji su završili srednju školu. Iako njihovi uspesi ne moraju biti ni blizu onog za koji mu se, ipak , diploma na može dodeliti( !?).
Svakako da to nije jedini primer, čak ni u ovom tekstu, kako, poštujući propisano, po mom skromnom mišljenju – činimo nepravdu . Ali dovoljan da se upitamo:
Možemo li bolje?
Civilizacija podrazumeva definisanje pravila zajedničkog života i njihovo poštovanje. Često čujemo – pravila postoje, samo ih treba pročitati i poštovati. Ako ne valjaju – trebalo bi ih menjati. Desi se da za promenu nemamo dovoljno vremena. Kirkegor piše o teleološkoj suspenziji etike, kada se etika nižeg nivoa krši u ime etike nekog višeg. Po njemu je etika najvišeg nivoa – ono što nam govori Bog.
Ne volim podaničku i bespogovornu poslušnost. Da sam ja tada bio direktor, sigurno bih, ne konsultujući Ministarstvo, potpisao “spornu” Alasovu diplomu i sa ponosom je uručio svom učeniku. Po cenu da budem smenjen, zbog nepoštovanja nekog pogrešnog pravilnika. Zar je biti direktor važnije od ugleda koji imamo ili gubimo?
Šta znači poslušnost i koga da slušamo, autore pravilnika, ili boga u sebi?
Najbolje je kada ovo “ili” ne postoji. A ipak postoji.
