Milutin Gvozdenović, pesnik, potomak mišarskih i cerskih junaka
Gusle su deo porodične tradicije i neizostavni deo života Milutina Gvozdenovića od pete godine, pa tako već deceniju i po sa njima nastupa na svečanostima povodom obeležavanja važnih datuma, kao što su Sretenje i godišnjica Boja na Mišaru. Njegovi preci ostavili su živote na Mišaru, o čemu je pisao u svojoj knjizi „Slava besmrtnim junacima“. Epske pesme, drame, sve što olovkom zabeleži na papiru, duboko je urezano u njegovo srce. Tako čuva od zaborava to što tamo nikad ne sme ni da pripadne, ako nam je stalo do našeg identiteta.
„Mišarska pogibija“ kao svedočanstvo
-Guslam svaki put za Sretenje i na centralnoj proslavi 13. avgusta. Ima nas mnogo koji smo pobornici i velike pristalice Karađorđa. Sasvim sigurno je Mišarski boj značajniji od Kosovskog. Kosovski boj smo tragično izgubili i ostale su teške posledice po srpski narod. Od poslednje pobede Dušana Silnog više nismo imali pobedu srpskog naroda nad Turcima sve dok Karađorđe prvi put nije pobedio Turke na Mišaru. Na Kosovu smo doživeli ruglo i sramotu, a ovde smo briljantno pobedili Turke i to je ostalo zapamćeno u našoj, turskoj, pa i svetskoj, a pogotovo evropskoj istoriji- ističe Gvozdenović, koji je član izvršnog odbora Zadužbinskog društva „Prvi srpski ustanak- Mišar“.
Tu je 20 godina, od osnivanja, još dok je, napominje, njegov veliki prijatelj koji ga je zdušno podržavao u guslanju i pisanju, istoričar Bogdan Sekendek, bio živ.
-Petnaest godina već guslam na Mišaru. Pišem epske pesme, drame, romane, monodrame itd. Uglavnom se bavim istorijskim temama iz vremena Turaka. Mi smo tad imali izuzetne pobede, velike junake, ali ne treba zanemariti činjenicu da su i Turci bili veliki junaci, da su i oni bili hrabri. Međutim, uvek je neko nekog morao pobediti. Nekad je pobeda bila naša, nekad njihova. Onaj ko se ponaša junački, taj ne zamera junaku koji ga je pobedio, kao što sad sportista treba da puži ruku drugom i čestita mu na pobedi. Protivnika treba poštovati uvek – smatra Gvozdenović.
-Došao je sa svojom suprugom Marom, doveo je devet sinova za ruku, a desetog je moja čukunbaba nosila u stomaku. To je bio Danilo Gvozdenović, kasnije pocerski vojvoda. Njih deset i osam njegovih sinova su krenuli na Mišar. Samo je mali Veljko, koji je tad imao 12 godina, ostao kod kuće. Svi Gvozdenovići, njih osamnaest, sve muške glave, poginuli su na Savskoj padini, na mestu gde je sada crkvena porta. Kad je završen boj, Karađorđe, koji ih je lično poznavao, obilazio je ratište, a sa njim je išao njegov ordonans Dimitrije i prvi ih je našao iskasapljene. Nastradali su u prvom naletu turske konjice – priča on.
Oficir bezbednosti u književnosti
Milutin Gvozdenović je rođen 1949. godine u Beloj Reci, podno Cera, u seoskoj porodici. Završio je Učiteljsku i Višu pedagošku školu, kao i Pravni fakultet, a radni vek je proveo u Ministarstvu unutrašnjih poslova kao oficir bezbednosti. Književnošću se bavi od rane mladosti, a njegova poezija objavljivana je u književnim časopisima. Posebno područje interesovanja su mu istorijske teme, a obradio ih je u svim književnim rodovima. Bavi se pevanjem uz gusle. Njegovu poeziju recenzent Branislav Jurišić definiše kao „deskripciju srpske duše, simbiozu patnji, muka i bolova, gorku pilulu srpske sudbine i krvavi trag istorije“, dok recenzentkinja Nada Đuričić ističe da njegova poezija „bdi da sačuva Srbe od nestajanja i njihovu duhovnost i istoriju od satiranja“.
Karađorđe je, nastavlja, naredio Milošu Pocercu da pošalje nekog glasnika da javi njegovoj čukunbaki Mari. Ona je uzjahala đogina, došla je, ponela bisage, pokupila njihove delove tela koja je zatekla i sahranila u njihovom dvorištu u Beloj Reci.
-Karađorđu je čestitala pobedu, poljubila mu ruku i čizmu, a na mrtvog Kulin- kapetana naterala je đogata, koji ga je izgazio. Pred Karađorđem se zaklela da će ubiti pašu koji je pomagao tursku vojsku. Kad je prošlo nekoliko godina, Veljko je porastao, oženio se i dobio petoro dece. Baka Mara se obukla u turske haljine, stavila handžar u dimije i krenula u Zvornik. Pošla je na đoginu, na skeli prevarila stražu rekavši im da je nekad ljubavila sa pašom i da samo hoće da ga vidi, da mu nikakvo zlo neće naneti i Turci je puste. Paša je klečao u svojoj kuli, vrata su bila otvorena, ona uđe i zari mu handžar pravo u srce. Onda mu odseče glavu, stavi je u zobnicu i donese u Pocerinu. Tu su već bili okupljeni knezovi i viđeniji pocerski ljudi i nastalo je slavlje. Pozvala je popa iz manastira Radovašnica da ga opoja i ponovo vrati u hrišćanstvo, jer je i on poturčenjak. Tako se završila njihova epopeja koju sam opevao u pesmi „Mišarska pogibija“ objavljenoj u knjizi „Slava besmrtnim junacima“- objašnjava Gvozdenović.
Bodrenje vojnika
Pored dve objavljene, još dve knjige spremne su za štampu, ali će zbog obimnosti jedna pričekati.
-Knjiga koju ću sledeću štampati je knjiga pesama. Zbog Lazara i njegove nebeske Srbije nosiće naziv „Nebeska vrata“, a prva pesma u njoj biće „Boj na Kosovu“. Druga već objavljena knjiga je „Boj na Mišaru“, drama o tome kako je tekla sama bitka. Imam još pet knjiga spremnih za objavljivanje, ali to iziskuje mnogo troškova, pa ću morati da pričekam- kaže.
Počeo je da gusla kad je imao pet godina. Učitelj mu je bio deda Dimitrije, solunski borac, ratnik, koji je sa nepunih 16 godina otišao u Cersku bitku sa četvoricom braće i ocem.
-Svi sem njega su izginuli na Ceru, on je preživeo i prešao je Albaniju. Bio je guslar i mene je kad sam imao pet godina naučio ćirilicu i latinicu, pošto je njega već izdavao vid, da mu čitam epske pesme. Njegovi veliki prijatelji dolazili su da im gusla. Ja sam čitao neku epsku pesmu i kad im to bude dovoljno, onda on meni kaže: „Sine, daj i gusle sa duvara“ i počne da gusla. Oni su plakali svi redom, plakao sam i ja sa njima, tad nisam znao zašto, tek kad sam malo porastao, shvatio sam zbog čega. Imao je samo te jedne gusle sa kojima smo ga sahranili, sam ih je pravio i sa njim su prešle Solun. Tek pre 20 godina sam nabavio gusle od jednog čoveka u Malom Zvorniku. Ove koje sad imam mi je pravio Dragić Bugarin, Crnogorac koji živi u Zemun polju, veliki graditelj gusala, često viđen na epskim večerima i guslarskim festivalima, koji sam gusla, peva, svira frulu, okarinu, tamburu, gitaru- ističe Gvozdenović i pokazuje na svojim guslama ugravirane lik Njegoša i Ostrog.
Zanimljivo je da je deda Dimitrije prilikom proboja Solunskog fronta na Kajmakčalanu zajedno sa najvećim guslarem svih vremena Petrom Perunovićem zvanim Perun guslao u stojećem stavu. Kretali su se za vojnicima bez sedenja i oslonca i rukovali guslama kao sa violinom.
-Isto su to radili i na Gučevu. Koliko su te gusle bile značajne za velike ljude, Srbe, govori i priča o poseti Nikole Tesle 1800. i neke godine Beogradu i dinastiji Karađorđević. Kad su ga pitali šta želi da mu poklone, rekao je: „Ako mi poklonite gusle, onda ste mi ispunili dušu, zadovoljili ste moje srpsko srce“. Nažalost, nisu imali kod sebe gusle, nego su ih naknadno napravili i poslali Petra Perunovića da odnese Tesli u Ameriku. Kod njega je ostao dva meseca, guslao i pevao o Srbima- priča Gvozdenović.
Gusle su deo tradicije i istorije, a čini se da upravo o njoj ne vodimo dovoljno brigu. Značajni datumi se obeleže kad su godišnjice, ali nedostaje prava i istinska zainteresovanost za očuvanje kulturnog i istorijskog nasleđa.
-Da li je to tako zato što neko ko je za to odgovoran to ne shvata ozbiljno i nezainteresovan je, nisam siguran. Trebalo bi više da se vodi računa o srpskoj istoriji i kulturi, jer kultura je samo deo istorije. Ne sme da se zaboravi naša srpska istorija, nikako ne smeju da se zaborave gusle. Gusle su prenosile, pisale srpsku istoriju kroz pesmu koja je pevana uz njih, dok nije bilo pismenih ljudi, azbuke i Vuka. To ne bismo smeli zaboraviti. Karađorđe je naredio da dovedu Filipa Višnjića koga je ostavio u zbegu u Crnoj Bari, sa ženama i decom, da mu Turci negde usput ne bi skinuli glavu, kako bi uoči Mišarskog boja guslao srpskim vojnicima da ih ohrabri. I tad je Karađorđe znao da bez guslara ne treba srpska istorija da bude i da gusle treba da budu nekakav pokazatelj te istorije, vodilja kroz sve nedaće- zaključuje Gvozdenović.
Dragana Dimitrijević