Polovinom marta navršila se godina dana od uvođenja vanrednog stanja kao mere zaštite života od pandemije covid 19. U privredi su nastali veliki problem i pitanja kako se prilagoditi i kako opstati na tržištu. U toj teškoj godini bilo je nekoliko proglašenja pobede , „zaravnjenja krive“, prvog-drugog-trećeg talasa i tdr. Ispostavilo se da su samo naivni očekivali stavljanje pandemije pod kontrolu u kratkom vremenskom periodu. Zdravstveni sistem j bio prenapregnut i neverovatnom snagom zdravstvenih radnika vođena je borba. Ta borba se nastavlja i dalje a sve češće se konstatuje da će pandemija potrajati a njene posledice biti ogromne. Mere koje je preduzimala Država za pomoć privredi, kao izvoru finansiranja svih aktivnosti, odnosile su se na pomoć svim privrednim granama bez obezira da li je nekim delatnostima zabranjivan ili ograničavan rad. Tako su se neselektivnim odnosom, mikro, mala srednja preduzeća i preduzetnici našli u bezizlaznoj situaciji, pred gašenjem.
Sve lokalne vlasti su se uglavnom oslanjale na mere koje je preduzimala Država. Svoja angažovanja u borbi protiv pandemije usmaravale su na malu pomoć u deljenju maski,dezinfekcionih sredstava i sl. Samo nekoliko gradova i opština su preduzele konkretne mere za pomoć lokalnoj privredi .Ta pomoć se ogledala u ukidanju naplate lokalne takse za zauzimanja javnih površina za obavljanje privredne delatnosti i u smanjenju ili nenaplaćivanju kirije za lokale koji su u njihovom vlasništvu. Sve te mere su mizerne u odnosu na posledice koje trpi privreda i preduzetnici posebno u uslužnim delatnostima (ugostiteljstvo, turizam, hotelijerstvo ,frizeri, fotografi, druge zanatske radnje, trgovine neprehrambenim proizvodima i sl.).
U cilju borbe za opstanak u pojedinim gradovima mali privrednici su se organizovali (Aranđelovac, Kragujevac, Beograd, Novi Sad i ioš neki) i apelovali, vapili za pomoć kako od Države tako i od lokalnih vlasti. Zahvaljujući organizovanju i zajedničkom istupanju načinjeni su mali pomaci i Država je preduzela korake i to tek kada je bila suočena sa eskalacijom nezadovoljstva. Na lokalnom nivou nije bilo reakcije sem prethodno pomenutog. Ista je situacija i u Šapcu.
U našem Gradu i Opštini je registrovano preko 3.500 preduzetnika i 1.300 privrednih društava koji zapošljavaju više od 40.000 radnika. Od poreza na zarade zaposlenih se puni budžet Grada (za ovu godinu taj iznos je planiran više od 1,6 milijardi dinara što čini 40% ukupnog budžeta Grada). Prihod od poreza na zarade je planiran kao da će stopa zaposlenosti rasti kao i prethodnih godine (oko 2.000 novozaposlenih u proseku godišnje) i da neće biti otpuštanja, što je nerealno. Ovaj porez sa porezima na obavljanje samostalne delatnosi, drugim porezima kao i porezom na imovinu, učestvuju u budžetu sa više od 60%. Kada se ovom prihodu doda prihod od komunalnih i drugih taksa, učešće privrede u budžetu Grada se penje na 70%. Imajući ove podatke u vidu postavlja se pitanje realnog planiranja i odnosa lokalne vlasti prema teškoj situaciji u kojoj se nalaze privrednici i preduzetnici kao i pitanje realizacije svega predviđenog za ovu godinu. Na osnovu dosadašnjeg iskustva opštinska vlast nije pokazala ni malo brige za loklnu privredu (preduzetnike, mikro, mala i srednja preduzeća). Zašto?
Veliki problem je i u samim preduzetnicima i privrednicima. Svojim pojedinačnim istupima i iskazivanjem nezadovoljstva bez objedinjenog nastupa sa artikulisanim predlozima neće biti pomaka i promene odnosa. Kako naš narod kaže: ”Tuđa ruka svrab ne češe”. Dosadašnjim ponašanjem, da li iz straha ili nepoverenja u mogućnost nekih promena, privrednici pokazuju da im je sve potaman i snalaze se kako znaju i umeju. Tu je najveći problem. Bez konkretnog zajedničkog angažovanja sa konkretnim zahtevima i predlozima nema rezultata i propast je sve bliža. Kada se dođe do dna, šta se onda događa? Privrednici i njihovi zaposleni ostaju bez prihoda i posla a lokalna vlast će uraditi još jedan rebalans budžeta uz obrazloženje da je svemu kriva pandemija i svetska kriza.
Šta onda učiniti?
Kao prvo, okupiti se i dogovoriti. Ovaj prvi korak se čini i najtežim. Dosadašnji pokušaji su nailazili pored početnog entuzijazma na nepremostive prepreke izazvane pojedinačnim soliranjima i drugim potezima koji su izazivali odijum kod drugih. Pitanje egzistencija bi trebalo sve to da prevaziđe.
Druga važna stvar je razgovarati bez političkih obeležja i nastupati pod zastavom biznisa.
Treća stvar je upornost i istrajnost u razgovorima uz korišćenju svih legalnih metoda i konkretizaciju zahteva. Svima treba da bude jasno kako se formira budžet, da su svi organi i svi zaposleni u lokalnoj vlasti u službi građana i privrede i da ih mi plaćamo. To nije diktat već realnost koje svi moramo biti svesni.
Četvrt, a prvo iznad svega, je argumentovano i objektivno predlaganje mera koje neće ugroziti funkcionisanje Opštine i Grada ali će verovatno zahtevati određene pomake u određivanju prioriteta i odlaganje određenih programa do stabilizacije privredne situacije.
Predlog mera koje bi loklna vlast mogla da donese i primeni za pomoć preduzetnicima i privrednicima u delatnostima koje su posebno ugrožene pandemijom i kojima je periodično zabranjivan ili ograničavan rad, pored onih mera koje je Država donela ili će donositi, može biti:
- Oslobađane obaveze plaćanja poreza na imovinu za 2021. godinu.
- Oslobađanje obaveze plaćanja takse za isticanje firme za 2021. godinu.
- Oslobađanje ili umanjenje naplate naknade za najam poslovnog prostora u vlasništvu grada.
- Oslobađanje naplate naknade za iznošenje smeća za 2021. godinu.
- Oslobađanje naplate takse za zaštitu i unapređenje životne sredine za 2021. godinu.
6.Oslobađanje plaćanja takse za zauzimanje javnih površina u poslovne svrhe za sezonu 2021. godinu.
- Mesečna ili jednokratna finansijska pomoć preduzetnicima i privrednim društvima prema selekciji najugroženijih grana privrede, za period april – juni 2021. godine na jedan od sledećih modela/načina:
7.1. Određen procenat preduzetnicima i mikro, malim preduzećima od registrovanog ostvarenog prometa osnovne delatnosti u navedenom periodu 2019. godine, ili
7.2. 30% minimalne cene rada za svakog zaposlenog koji je prijavljen duže od 6 meseci, ili
7.3. prema broju zaposlenih iznos poreza i doprinosa na minimalnu zaradu, ili
7.4. prema skali:
- a) od 1 do 3 zaposlena jednokratna pomoć 15.000,00,
- b) od 3 do 10 zaposlenih jednokratna pomoć 30.000,00,
- c) od 10 do 30 zaposlenih jednokratna pomoć 50.000,00,…
Ovo je samo predlog nekih mera koje se mogu peduzeti za spas lokalne privrede. One nisu velike ali bi pokazale odnos i brigu lokalne vlasti prema privrednicima i preduzetnicima. Posredni efekat ovih mera bi bio i sprečavanje crnog tržišta i legalizacija rada pošto bi pomoć dobijali samo oni čiji je rad u legalnim i zakonskim okvirima. Ove mere nisu izmišljene, već se primenjuju u drugim državama njihovim pokrajinama i gradovima.
Zoran Tošić