Nenaštimovan orkestar koji ostavlja loš utisak
Gotovo trećina godine je prošla, a sve mi liči na nenaštimovan orkestar koji ostavlja loš utisak. Pokušalo se to popraviti nekim novim, mladim članovima, dobrim studentima i nekim prekaljenim asovima. Računica je tu bila jasna, mladi sa potencijalom, asovi sa iskustvom, moglo bi to biti dobro. Da postoji sistem zaista bi i moglo biti, ali postoji samo veliki orkestar gde su ovi sa potencijalom i ti sa iskusvom ubedljiva manjina i koliko god njihovi instrumenti proizvodili milinu za uši, ona velika većina koja tek ponekad, pogodi po neki ton kvari harmoniju i proizvodi jako loš opšti utisak.
Dirigent tezgari na više mesta, teška su vremena i njemu se ne sme ništa zameriti. Mora se zaraditi da porodica preživi ovo zlatno doba i sačeka taj boljitak za dve, najdalje tri godine. On, čini mi se, i ne mari kako orkestar svira, njemu je važno da kako god orkestar izdrži da postoji što duže, bar još te dve, tri godine. Zamenik je tu u nezavidnom položaju! On je svaki dan sa orkestrom i nije mu lako i sam ne zna puno, mislio je da se tu lakše pliva. Ona manjina je dobra, hoće da sluša, ali kvaka je u ovoj većini, što, da prostite, jedva po neki ton nabode. Puno je tu starih članova, onih istaknutih i nezamenjivih članova orkestra, tu je i po neki rođak. Kako njima prigovoriti, kako im kritiku uputiti, oni su znate dugo tu, imaju čak i dirigentov broj, a ipak je to njegov orkestar. Sve u svemu, kuku publici. Ostaje joj da menja orkestar ili da promeni lokal.
Srđan Mitrašinović, predsednik Grupe građana „Opstanak“