Sto dana smrti i ničega
Ma kakvih sto dana, prijatelju moj! Ko se još toga seća!? Kako da pomisliš na nepoštene izbore kad je svakom od nas umro neko drag. A otišli su neki sjajni ljudi, koji su bili dragi svakom ko ih je makar malo poznavao. I najmanje je važno ko je pogrešio u Gerontološkom centru sada, kada se molimo za život naših roditelja, baka i deka? A neko onda kaže “zalomilo se baš nama”. I meni je lakše da tako mislim. Ali se nije zalomilo ni proletos, ni letos, ni jesenas. Sećam se kako nam je radila pijaca. Stoji čovek, dezinfikuješ i noge i ruke, pa uđeš. I bilo nas je manje bolesnih. A sad, nešto, poludelo? Jel da? Sipamo i iz onog velikog kanistera dezinfekciono sredstvo, al pola prospem, nema slavine. Ljudi se dovijaju, seku flaše pa prave levak, da se manje prospe. Ne da čovek nikom da ga pravi budalom.
Ne mogu više ni da ko čovek ručam u tri. Il sam jeo u dva, il umesto ručka grickam kokoce, kikiriki, pa me posle bole nepca. Dok prebrojava mrtve Krizni štab, meni muka, nije mi do ručka, grickam od nervoze sve do večere, a onda i nju preskočim. Jel da?
Pa mi ništa nije jasno. Kako će bre deca u školu sad, kad dnevno ima više mrtvih nego što je bilo zaraženih kad je škola stala. Nisu valjda sada deca i učitelji došli na red. Tešim se, počela vakcinacija. Čujem, hiljadu ljudi dnevno. Aj da računam: ako se ovim tempom nastavi, pola Srbije će biti vakcinisano za 30 godina. E baš baksuziram. Čim stignu kineske, sve će biti kud i kamo brže. Ukucam se u E-upravu za svaki slučaj. Ogovore mi da sam uspešno pokazao interesovanje. Ukucam se i za novog golfa, da ga kupim čim budem imao pare. I oni mi se zahvale na interesovanju.
Ne vredi. Od ničega ništa nema. Proletos sve pucalo od radova, nikao trg, glancnula se Bara, dobismo šetalište na Savi, stigao nam Jevrem! Onda, sve odjednom stade. Fontana kraj gradskog parka ko zaleđena stala! Ne dodadoše ni jednu lopatu betona. U budžetu ništa ne piše o radovima na Savi. Što vam je,to vam je! Ko se nado, taj se razočaro! Prva kapitalna investicija je nova kancelarija gradonačelnika. Za njega da, ali nije i za nas.
I tako, i ljudi se snuždili. Zbog svega. Misle, biće nešto od novih i sposobnih. Al od ničega ništa nema. Sve se zalud čeka. Da bar oće ovaj sneg da padne, bar malo da nam se zabeli pred očima, da sve što je prazno bar izgleda čisto, da što pre, što pre sve zaboravimo! Jel da?
Velimir Kuzmanović