U Kulturnom centru u Šapcu, 28.04.2023.
„Dvoglavi beli orao je naše odlikovanje, dok je kod Vere beli orao kod Indijanaca. Tako bar počinje svoj roman naša poetesa. „Sve je to znala i osećala duboko u stomaku,… Skvo ne mudruje, ona sluša… Ne može se sačuvati drvo ako je pisano da će u njega da udari grom… U plemenu se verovalo da se svaka ždrebica da ukrotiti od dobrog ratnika… On je morao biti taj koji dresira, zapoveda, ide protiv svoje prirode… Osećala je da će uskoro doći dan kada će joj smetati, nervirati je njegova nesigurnost i nemoć… za razliku od njega ona je umela da se izbori sa svojom energijom i padovima… Zašto sam ja drugačija od ostalih? Zašto ne mogu da ostvarim želje svoga oca… Bila sam Beli orao, onaj koji sve vidi, sve čuje i sve zna. Bila sam ogromna energija u pogrešnom telu… Zašto bih se mirila sa sudbinom? Što ne bih prekrojila taj put… Energija se ne može uništiti, samo menja oblik… Dosta sam ćutala, godinama mirovala. Više ne… Oženiti se jer je vreme, obezbediti potomstvo jer svi to rade, prihvatiti monotoniju jer je to stvarnost.. Lakše je bilo kriviti druge za promašaj i utopiti se u privid života… Samo je osećao okvir četiri zida… ovo je preživljavanje kako to ne razumeš… Zar ti nije dovoljno što imaš obezbeđen život, sređenu kuću, dvoje divne dece. Stalno ti nešto fali… Nestala su druženja, razgovori sa ljudima, o najobičnijim stvarima. Svako se uvukao u sebe, izgubio… da bežanjem u miran san ispraviš godine… Hoćeš da živiš za svoju moć… Ljudi su razumeli i poštovali samo silu i samo su na mržnju reagovali. Sve ostalo je izazivalo podsmeh, strah i zlurade komentare, rađalo pitanja bez odgovora, nezadovoljstvo, osećaj manje vrednosti. Kako biti veliki i jak ako ne pobedom nad onom koja ih i nesvesno ugrožava svojom dobrotom i savršenstvom… Ako je smrt bol i rađanje je bol, život takođe… To treba da zapamtiš, da smo svi deo velikog kruga i da moramo poštovati jedni druge i biti umereni… Lolo moj, najteže je biti čovek… I ne zaboravi da svaku biljku moraš svakodnevno negovati da ne uvene, a ljubav je najnežnija biljčica lolo… da one zlatne ljuljaške… život je da se živi… Pusti tu glupu filozofiju, treba živeti u ovom trenutku…. Gde je istina?… Nju ništa ne bi nateralo da ode do ove planine. Za nju je prava divljina bio grad i njegovi trotoari… Najbolje se vidi srcem, oči su varljive… Od sudbine se ne može pobeći, ali ne brini… Tako olako se kaže mnogo toga a rečeno se ne da izbrisati… Bežeći od bola bežao je od života, plašeći se neizvesnosti plašio se sutrašnjice, strahovao od svega lepog što ga je čekalo u svakom novom danu.. Ta ko bi se plašio smrti…“
