GLINENI GOLUBOVI
Novinari u Srbiji suočeni su sa brojnim poteškoćama. Posebno je težak položaj takozvanih nezavisnih novinara i novinara u lokalnim sredinama, koji finansijski jedva opstaju, a na konkursima za dobijanje budžetskih sredstva uglavnom ne prolaze, jer ih režim smatra „nepodobnima“.
A kako na položaj novinara gleda neko ko se, između ostalog, bavi i politikom pokušali smo da saznamo od Aleksandra Filipovića, saradnika za BZR, potpredsednika Gr.O Šabac i člana glavnog odbora SRCE Srbija centra
-Kako razumete govor mržnje kojem su izloženi novinari i kako na to gledate?
Govor mržnje prema novinarima ozbiljan je problem koji ima široke društvene i političke posledice.
Govor mržnje može uključivati verbalne napade, pretnje, klevetu ili dezinformacije usmerene na novinare zbog njihovog rada. Ovaj oblik komunikacije često je motivisan političkim, ideološkim ili društvenim razlozima.
Cilj govora mržnje je zastrašivanje novinara, deljenje negativnog imidža ili delegitimizaciju njihovog rada. To može uticati na slobodu medija i sposobnost novinara da izveštavaju bez straha od posledica.
U društvima kao što je naše, gde je sloboda medija ograničena, govor mržnje prema novinarima može biti deo šireg fenomena represije i kontrole informacija. U takvim okruženjima, novinari često postaju mete zbog svojih izveštaja koji su u suprotnosti s vladinim narativima.
Po vašem mišljenju od koga potiče govor mržnje uperen prema novinarima a ko su izvršioci?
U najvećem broju slučajeva, političari na vlasti koriste govor mržnje kako bi delegitimizovali novinare koji kritički izveštavaju o njima ili njihovoj politici. Ovakvi napadi često su usmereni na diskreditaciju novinara i njihovih izveštaja.
Neretko, govor mržnje u obraćanjima političara na vlasti dovodi do nasilja nad novinarima, što od strane državnih organa, što od običnih ljudi koji se osećaju ugroženim ili isfrustriranim zbog izveštavanja novinara.
Najjasniju sliku možemo formirati posmatrajući društvene mreže i reakcije “botova”, koji se, braneći stavove svojih političkih predstavnika, verbalno obračunavaju i prete novinarima potencirajući fizičke napade.
Takođe, različite ekstremističke ili radikalne grupe, bilo da su političke, verske ili ideološke, često koriste govor mržnje kako bi napale novinare koji izveštavaju o njihovim aktivnostima ili kritikuju njihove stavove.
U mnogim slučajevima, čak i unutar medijskih kuća, može doći do pritiska na novinare da izveštavaju na određeni način, što može dovesti do sukoba i govora mržnje prema onima koji ne slede te instrukcije. U poslednjih nekoliko godina uočljivo je pozivanje na nasilje u medijima koji su bliski vlasti. Usmereno je prema novinarima iz drugih medijskih kuća, a podržano od strane političara na vlasti.
Da li su novinarke „ranjivije“ i lakša meta?
Novinarke često mogu biti ranjivije i lakše mete od svojih muških kolega iz više razloga.
U društvima kao što je naše, rodne predrasude i stereotipi utiču na to da su novinarke meta dodatnih napada. One se često suočavaju s posebnim oblicima kritike koji su usmereni na njihov izgled, ličnost ili rodnu ulogu. Setimo se samo seksističke izjave nekadašnjeg ministra odbrane prema novinarki kojoj je davao intervju.
Može se slobodno zaključiti da su novinarke češće izložene uvredama izrazito seksualne konotacije, zatim pretnjama nasiljem, što može biti dodatni faktor rizika koji ne pogađa novinare u istoj meri.
Sa porastom upotrebe društvenih mreža, novinarke su često meta sajber nasilja i uznemiravanja. Anonimnost na internetu omogućava počiniocima da šire govor mržnje i pretnje bez straha od posledica.
U našoj zemlji je i dalje dominantno mišljenje da su neke teme, poput kulture ili mode, „prikladnije“ za žene, dok su politika i ekonomija često percipirane kao “muške sfere”, što može dovesti do marginalizacije njihovog izveštavanja.
U suštini, praksa je pokazala da su novinarke često doslednije i upornije, a samim tim i hrabrije u izveštavanju, posebno kada je istraživačko novinarstvo u pitanju. To ih još više izlaže pretnjama i nasilju. Najbolji primer za to imamo u našem gradu. Sećate se da je mlada novinarka završila na poternici, koju su štampali nosioci gradske vlasti, a sve zbog svog izveštavanja o batinanju građana na Savskom mostu.
Gde su i šta rade institucije?
U našoj zemlji postoje zakoni koji se odnose na sankcionisanje govora mržnje, ali njihova primena može biti neujednačena i najčešće je, nažalost, takva. Novinari se neretko suočavaju s poteškoćama u traženju pravne zaštite protiv pretnji ili nasilja. Kao i u svim drugim sferama života, institucije u Republici Srbiji ne rade svoj posao jer su direktno instruisane od strane vladajuće nomenklature. To i dovodi do dodatnog nasilja nad novinarima jer se počinioci takvih dela najčešće ne procesuiraju ili se samo prekršajno kažnjavaju, što im, naravno, daje vetar u leđa da svoja dela pretvore u fizičko i psihičko maltretiranje novinara.
