Svitanje. Kafu kuvam sam, ne zbog navike, već zbog mira. Starog sebe se uvek setim dok prvi gutljaj prolazi kroz grlo. On je umeo da pije kafu kao da dekodira svet. U tišini, bez iluzija. Jer, sve se može podvesti pod jednu jednostavnu sumnju: šta zaista znače reči koje slušamo svaki dan?
Ono čemu svedočimo poslednjih decenija nije samo politička ili ekonomska kriza. To je kriza značenja. Kriza jezika. Obesmišljavanje reči postaje nacionalni sport. Javni diskurs, od skupštinskih klupa do naslovnih strana, od studija do oltara, sve više liči na vatromet reči bez sadržaja. Reči se izgovaraju ne da bi se nešto reklo, već da bi se nešto sakrilo.
Kao dimna zavesa.
Postoji stara strategija, ako ne možeš da obrišeš trag, zatrpaj ga pričom. I to ne bilo kakvom. Priča mora da bude emotivna, epska, mitska, traumatizovana. Mora da prođe kao „jedina istina“, a za to je potrebno da ukineš sve ostale istine. I tako se gradi ta imaginacija, pararealnost. U njoj nije važno šta je bilo, već šta osećamo da je bilo. I ko je u tom osećanju žrtva, a ko heroj. Najbolje da smo istovremeno oboje.
U takvom društvu, jezik ne povezuje, on razdvaja. On ne služi za komunikaciju, već za potvrdu lojalnosti. On nije most, već barikada. I zato više niko nikog ne sluša: samo čeka red da kaže svoje, glasnije, histeričnije, ogorčenije.
Najopasniji deo tog procesa nije u tome, kako neki misle, što je stvarnost izgubljena, već u tome što je zamenjena. Menja se način na kojoj razumemo sebe, svoju istoriju, svoju traumu. Umesto složenosti, dobijamo gotove narative. Umesto istine, dobijamo lozinke. I dok se zaklanjamo iza mitskih obmana, pravi život tone u apatiju, u beznađe, u stid koji više niko ne ume da imenuje.
Taj stid vrišti ispod površine. Čuje se u glasu nezaposlenog oca koji objašnjava detetu šta znači čast. U očima mladih koji odlaze, jer više ne veruju ni u jednu reč. U tišini starih koji pamte neka druga značenja. I svi ćute, jer više nemaju u šta da se uzdaju. Ni u reči, ni u priče, ni u obećanja.
Ima li izlaza?
Možda. Ali ne kroz spektakl, ne kroz revoluciju, ne kroz novi mit. Izlaz je mukotrpan, dosadan, ljudski: u pokajanju. U ličnom radu na sebi. U suočavanju. U jednom malom pokušaju da ponovo značimo ono što kažemo. Da ponovo osetimo ljubav prema sebi. Ne kao hvalospev, već kao sposobnost da kažemo istinu, pa makar ona bila ružna. I mržnju prema grehu. Ne prema grešniku, ne prema drugom, već prema laži koju smo dozvolili da nam postane jedini rečnik.
Ipak, nije dovoljno samo pokajanje. Za to treba hrabrosti. Treba da sedneš rano ujutru, ispred prazne šolje kafe, i da se prvi put zapitaš: kada sam poslednji put nešto zaista rekao?
Jovica Radović
