Strašno mi je živeti u svetu “sveznalica”.
Prijaju mi samo oni koji to nisu.
Svi moji vidici i svetionici dobili su veliko ubrzanje polaskom u gimnaziju. Posebno saznanje o svetu filozofije, koju sam, priznajem, zavoleo i samo delimično razumeo mnogo kasnije.
Mislim da bismo filozofiju mogli proučavati na svim fakultetima, tesno je povezujući sa bezumnom stvarnošću.
“Sve što postoji nastaje iz nerazuma”, kaže grčka Antologija.
Možda prestrogo, isključivo, ali nije loše razmisliti o rečenom, ograničivši ga najmanje onim što nam se dešavalo u bliskoj prošlosti . Mnogo toga, smatram, postalo je iz navedenog nerazuma. Da li je baš sve moralo?!
Sokrat, jedan od najvećih atinskih filozofa, poručuje nam, pre dva i po milenijuna:
“Jedina prava mudrost je u saznanju da ništa ne znaš”.
To bih obavezno zapisao na onoj tabli, čarobnici televizija sa nacionalnom frekvencijom. Pre svih naknadnih zapisa!
Dve hiljade godine kasnije, portugalski doktor i filozof Fransiško Sanšes (1551-1623) sumnja i u tu jedinu pravu mudrost, zapisavši:
“I ne znam da li ništa ne znam”.
Mogu li “sveznalice” barem razumeti ovu rečenicu, što je preduslov njihovog eventualno drugačijeg ponašanja. Verujem da je većina čitalaca, kao iz topa, pomislila ili rekla – nemoguće!
Postoji u mom životu priča o nesveznalici, a verovatno i u vašim.
Nezaboravna.
Učio sam na fakultetu dosta komplikovanu Teoriju slučajnih procesa. Zadatke sa vežbi pokušavao da naknadno rešim samostalno. I baš kada sam uspeo, rešenje mi se nije slagalo sa zapisanim. Uprkos velikom strpljenju i neodustajanju, nisam našao grešku, ni u asistentovom, a ni svom rešenju. Nakon što je pažljivo pročitao moje rečenje, asistent mi je sa osmehom simpatije i uvažavanja, rekao:
“Kolega, i vaše i moje rešenje je uslovno tačno, zbog nedovoljno precizne postavke, koja se može shvatiti na dva načina”.
Dijalektika uživo.
Zamislite da je, umesto toga, asistent sveznalački odbio da pročita moje rešenje, a kamoli prihvati, unapred smatrajući sebe gospodarom istine.
Uklapa se, priznajte. Nažalost.
