Rijaliti Srbija
Ispratili smo staru, ofucanu i dozlaboga zajebanu 2021. godinu a pred vratima nam je nova novcata, srpski rečeno: ganc nova 2022. godina. Da li će biti jedna od onih običnih godina koje budu i prođu, da li će biti, za promenu, dosadna ili će pak biti jedna od onih što se dugo i s razlogom pamte, bumo vidli. Početkom aprila nas očekuju redovni predsednički i beogradski a vanredni parlamentarni izbori što bi mogla biti, dugo očekivana, prelomna tačka za budućnost ove zemlje i građana i građanki koji su uprkos svojoj poslovičnoj apatiji i zabludama zaslužili bolju vlast i bolji život i u realnosti a ne samo na RTS-u u reprizama popularne serije iz doba bivše Juge. Da li nam je strepnja veća od nade? Naravno da jeste. I mi ovde na brdovitom (zapadnom) Balkanu smo ljudi iako smo Srbi. Imamo i mi poneku vijugu u glavi, imamo oči i uši i znamo otprilike šta se dešava oko nas. Svevlast jednog čoveka koji se istripovao da je Bog na zemlji a i šire, koji nas gnjavi i davi, i laže i krade evo već punih deset godina nesmanjenim intezitetom, sa teretom ružne, radikalske, prošlosti koju bi da natovari celom narodu na leđa dok njegova kriminalna družina trpa džakove para u svoje lopovske džepove na bezbrojne načine (nelegalna trgovina oružjem i narkoticima, namešteni tenderi, pranje para-Beograd na vodi, otimanje vazduha, vode i zemlje od živih ljudi u saradnji sa belosvetskim lopužama) udeljujući nam mrvice (tri hiljade za gospođu) sa svog prebogatog stola. I stalna obraćanja. I vređanje inteligencije. I kao logična posledica te bahatosti i neznanja raspad energetskog sistema. Urušavanje svih institucija, pravosuđa, zdravstva, školstva, pravih ljudskih vrednosti kao što su poštenje, moral i empatija, svega što je normalno. Idioti su zaseli u ministarske i direktorske fotelje kao majmun u tenak i katastrofa se čini neizbežnom. Šta nam je činiti? Pre svega, osloboditi se straha jer kako je svojevremeno rekao mudri Andrić: boj se ovna, boj se govna a kada ćeš živeti? I koliko god su neki strahovi realni zbog egzistencijalne situacije u kojoj se pojedinac nalazi, postoji i nešto važnije, nešto trajnije što ostaje budućim generacijama. Mislite da se naši đedovi i prađedovi nisu bojali kada su prelazili Albaniju tokom Velikog (prvog svetskog) rata? Umirali su od straha ali se nisu predavali. Imali su šta da brane i odbrane. I u Drugom svetskom ratu naši preci, oni hrabri i na pravoj strani, su odneli pobedu a ne plašljivci, kukavice, oni što su se krili po budžacima i čekali da sve to prođe. Svako ima samo jedan život i nije bitno koliko će taj život da traje (vreme je ionako relativan pojam) već kako ćete iskoristiti svaki dan koji vam je na raspolaganju. Kao lav ili kao kokoška, izbor je vaš. A kada vam okupatori na vlasti u državi koja je vaša otimaju vazduh, vodu i zemlju pritom vas lažući do besvesti i potkupljujući đinđuvama kao Indijance da ćutite i trpite, onda vam je izbor lak, naime – nemate izbora osim da se borite svim silama protiv tog zla. Ako nema demokratije, slobodnih medija, jednakosti i solidarnosti i poštenih izbora kao što svega toga u zemlji Srbiji nema onda su neka druga sredstva dozvoljena kao nepristajanje na diktaturu ološa. Protesti, protesti, protesti. Na ulicama, trgovima, dvorištima i po krovovima, blokada saobraćajnica i mostova, svuda i stalno do aprilskih izbora kada ćemo (vrlo verovatno) saznati čija majka crnu vunu prede i kom su opanci a kome obojci, tačka com. Naše društveno klupko je vazda zamršeno i neće se odmrsiti samo ubacivanjem listića sa nekim zaokruženim brojem u glasačke kutije ali ako budemo bar malo više pametni nego što smo to u proseku to bi mogao biti dobar početak pozitivnih promena koje nam neophodne kao i onaj vazduh i ona voda i ona zemlja a koje su nam „napredni“ zlikovci rešili da otmu. I nema tu neke prevelike filozofije – ako ste protiv Rio Tinta i sličnih predatorskih kompanija vi ste normalni ljudi i normalno je da ste protiv Vučića i njegove bande. I nemojte se braniti kao da ste za nešto krivi ako „neprijatelj“ vašu ekološku ili bilo koju društveno odgovornu aktivnost naziva politikom. Jok, nego je branje cveća. Borba za goli život je politika po difoltu i to znaju i vrapci, gusenice, leptiri, magarci i sve što mrda na ovoj planeti i to se zove – borba za opstanak. I kome da se pravdate? Otmičarima naših duša, imovine, zdravlja, budućnosti i svega normalnog i dobrog. Ma, gonite vi njih u 3LPM. Da li će ova godina biti godina raspleta zavisi, kako se sada čini, malo više od nas nego od Vođe i njegovih huligana. Do 3.aprila će ta ekipa ružnih, prljavih i zlih napraviti nemali broj grešaka, nadavati se autogolova oho-ho i to treba iskoristiti. Masovnim izlaskom na birališta i glasanjem protiv SNS štetočina i njihovog Firera građani i građanke ove skoro pa prežaljene zemlje treba da pokažu da nisu najgori od sve dece u našem okruženju i u civilizivanom svetu. Neka Severne Koreje, neka Belorusije, ovo ovde je Srbija, bre! Videli smo leđa mnogim okupatorima pa bi bila sramota da nam se ovo crveno-crno đubre provuče kao pas kroz rosu, da izbegne kaznu koja neminovno sledi ako izgube izbornu utakmicu. Zato počnite polako sa pripremama, pod obavezno nabavite kožne gaće, naoružajte se strpljenjem i nemojte ni u jednom trenutku da gubite nadu. I nemojte se baviti ovdašnjim omiljenim sportom – teorijama zavere. Ko sve radi za Vučića, ko je prava opozicija a ko je izdajnik, pa ono tupavo „svi su isti“ ili dobronamerno a nepotrebno pitanje a šta posle eventualne pobede na izborima (polako ljudi, dajte da prvo skočimo pa ćemo lako reći : hop), razočarani smo-ne verujemo više nikom, šta jedan(moj, tvoj) glas može da promeni, sve su to uzaludne i nekorisne tlapnje jer s druge strane imamo stranačku vojsku od nekoliko stotina hiljada pripadnika i sluđene, hipnotisane, civile u velikom broju koji rade na dugme : naređenje-izvršenje. Oni ni sebi ni bilo kom drugom ne postavljaju nikakva pitanja, dobiju sendvič i sokić, jednu ili dve „crvene“ i kao poslušni kerići znaju šta im je činiti. „Blago niščim duhom, njihovo je carstvo nebesko“. Ali carstvo zemaljsko u našoj zemlji, jedinoj koju imamo, mora i može biti naše. Da ove godine onu čuvenu pesmicu „kolariću-paniću, sami sebe zaplićemo sami sebe rasplićemo“ prearanžiramo u pobedničku himnu. Ima nas više!
Dragan Karalazić