Rijaliti Srbija
Ala je lep ovaj svet, ovde rat, onde rat, svi pričaju o miru a mira ni na vidiku. Od početka agresije Rusije na Ukrajinu prođe evo godina dana a na ratnoj šahovskoj tabli je tzv. pat pozicija, biju Turci a biju i naši. Za ovdašnje putinofile je jasno k’o dan koji su to naši. Dabogda im bili u kući kao nezvani gosti. Rusi regrutuju i staro i mlado i prete nuklearnim arsenalom a Ukrajinci se sa Zapada dobrano naoružavaju i ne samo da se hrabro brane već su i u ofanzivi tamo gde je to moguće. Ali, što više vreme prolazi ovaj rat postaje sve besmisleniji. Niti Rusi mogu da pobede, a što bi verovatno značilo aneksiju određenog dela ukrajinske teritorije, niti Zelenski i družina mogu da uspesima na bojnom polju vrate stvari na stanje pre mučkog napada ruske soldateske 24. februara 2022. godine. Jednom će morati da sednu za pregovarački sto i ispregovaraju nešto, uz nezbežne pa možda i trule kompromise. A dotle, svakodnevno hiljade ljudi gine, neki ukrajinski gradovi sravnjeni su sa zemljom, ruske vojne i paravojne, plaćeničke (Vagner) postrojbe počinile su i čine gnusne zločine prema civilima, milioni izbeglica rasuti su kojekude po Evropi i tome se ne vidi kraj.
Diktator iz Kremlja se žestoko zajebao kada je pokrenuo „specijalnu operaciju“ u cilju denacifikacije i demilitarizacije Ukrajine koju je mislio da obavi za nedelju-dve dana, uspostavi u Kijevu prorusko državno rukovodstvo, razoruža ukrajinsku vojsku i sve u paketu pridruži Ruskoj federaciji i čiča miča gotova je priča. Da, kako mali Đokica zamišlja realnost u kojoj je on bitan, ruski a svetski, faktor.
I pošto su prvobitni ciljevi ostali samo sanak pusti a vojni planovi propali u kanalizaciju ratnih neuspeha, Vladimir Vladimirovič i vhuška iz Moskve krenula je sa besomučnim bombardovanjem ukrajinskih gradova iz dalekometnog oružja kada već nisu mogli da ih osvoje tako što bi svojim cokulama zagazili po ulicama tih gradova kako su na početku sukoba mislili i čemu su se nadali u svojim somnabulnim fantazmagorijama od kojih je ona da će ih ukrajinski građani i građanke tokom njihovog „oslobodilačkog“ pohoda zasipati cvećem, grliti i ljubiti, možda i najbolji dokaz tog ludila iz jedne KGB-ovske glave.
Putin je i pre ovog rata pretvorio Rusiju u zemlju bez demokratije, slobode mišljenja i govora, duboko podeljenu na bogate oligarhe i sirotinju raju kao iz ranijih, carskih, vremena, sa mestom stanovanja u Evropi ali sa nikada istinski prihvaćenim evropskim, civilizacijskim, vrednostima, sa feudalnim shvatanjem kapitalizma, ubijani su novinari koji su radili po uzusima profesije i politički oponenti a na drugom kraju te klackalice uvek su bili (i jesu) energenti, nafta i gas, koje je Rusija izvozila (i izvozi) i levo i desno, šakom i kapom, za ogromne novce i zbog kojih su je u Evropi i šire tolerisali kada je kao pijani kabadahija narušavala teritorijalni integritet i suverenitet drugih država (Gruzija, Ukrajina – Krim) i nisu ozbiljno shvatili pravu pretnju koja sada stiže svuda kao lavina od strane „ruskog medveda“.
NATO je rešio da se proširi do pred rusku kuću a Ukrajini je zapalo da bude na prvoj liniji fronta. Kada se slonovi tuku strada trava, stara je i, na žalost, tačna izreka. A šta da rade u toj gužvi miševi koji smo mi ovde prisutni, građani i građanke zemlje Srbije? Da se zavučemo u mišiju rupu i čekamo da oluja prođe ili da se priklonimo nekoj od „slonovskih“ ekipa?
Godinu dana naš Predsednik vrda i vrluda, ni na Istok ni na Zapad, malo tamo malo onamo, ne uvodimo sankcije Rusiji ali podržavamo teritorijalni integritet Ukrajine, u Generalnoj skupštini UN glasamo za sve rezolucije kojima se osuđuje ruska agresija na nezavisnu Ukrajinu a za to vreme proruski elementi nam vršljaju unutar države i društva, desničarske organizacije u službi Službe mitinguju vitlajući ruskim zastavama i Putinovim slikama, tabloidi su zbunjeni pa malo navijaju za Ruse a malo i za Ukrajince, po principu toplo-hladno kako im se već naredi sa Andrićevog venca a do pre samo pomenute godine dana te iste „žutare“ su na naslovnim stranama imale kao udarnu vest: Ukrajina napala Rusiju! I slične bedastoće.
Ovaj naš Nenadjebivi se izgleda preigrao jer „zapadni saveznici“ stežu obruč oko njega da prizna Kosovo kao nezavisnu državu više-manje, potpisivanjem tzv. evropskog dokumenta o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, kada već ne uvodi, kao sav normalan svet, sankcije Rusiji. I jare i pare e to neće moći ove noći dragi (i nikad prežaljeni) Aleksandre od Čipuljića.
Ono što je sigurno je da će rat u Ukrajini (ili tačnije: za Ukrajinu) biti nastavljen do u nedogled, da će još mnogo ljudi stradati, da će trpeti ekonomije Evrope i sveta, da će nam svima opasnost od nuklearnog rata visiti nad glavama poput Damoklovog mača i da pobednika neće biti a da će gubitnika biti i previše.
Mi u Srbiji, zabavljeni svojim jadom, nismo ni svesni koliko se svet promenio u proteklih godinu dana (a tek će se promeniti), brinemo svoje male svakodnevne brige i nemamo vremena za empatiju i solidarnost sa žrtvama što smo i mi sami donedavno bili jer su „tamo daleko“, mi ni naše probleme ne umemo da rešavamo, guramo ih pod tepih i zaboravljamo, a nemamo ni volje ni želje da uradimo bilo šta dobro i pametno a što bi nam promenilo život na bolje, „hleb naš nasušni daj nam danas“ i to je sve.
Mi smo naše ratove, koje (ni)smo vodili, izgubili i sada kao bioskopska publika posmatramo šta se dešava na velikom platnu dok grickamo kokice i cevčimo mlako pivo. Rat ili mir, nama je svejedno. A ona čuvena mečka već igra i pred našom kućom.
Piše: Dragan Karalazić