Scena je pravi rentgen čoveka
Odrastao je u pozorištu i čini se da mu to nije bilo dovoljno, da mu je glumačka strast ušla u krv, dok su ga na pauzama između proba čuvali glumci koji su mu danas kolege na sceni i prijatelji izvan nje. Kaže da je scena njegovo prirodno „stanište“ i valjda baš zato što je na tim daskama odrastao, nije mogao sebe da zamisli na drugom mestu. Imao je iluziju do 12. godine da bude mašinovođa, ali su je raspršile naše „brze“ pruge. I umesto da čeka vozove koji nikada neće doći, odlučio je da umesto jednog, živi bezbroj života, trudeći se da svaki razume do srži i bude najbolji što može u onome što radi. Da je u tome uspeo svedoče nagrade i aplauzi. Ove godine igrao je u mnogim predstavama Šabačkog pozorišta: „Perikle“, „Duge noći i crne zastave“, „Kidaj iz moje kuhinje“, „Kainov ožiljak“… Nedavno je dobio priznanje za najboljeg mladog glumca na Međunarodnom pozorišnom festivalu za decu u Zaječaru za ulogu u predstavi „Hajduci“. Kaže da mu nije bilo teško da se saživi sa Branom, te da bi svi trebali da volimo da se igramo u slobodno vreme, umesto što se opterećujemo nevažnim stvarima.
U poslednje vreme došlo je do hiperprodukcije glumaca, akademija… Kako ti gledaš na to i kako izgleda saradnja sa mladim kolegama u Šabačkom pozorištu?
-Kod nas je stvarno savršeno. Mi mlađi valjda delimo isti pogled na svet. Čini mi se i da se generalno stvara takva atmosfera u celoj zemlji da se bukvalno otimamo za uloge, zato što je situacija takva da nema posla. Mislim da nije toliki problem hiperprodukcija glumaca, nego upravo toliko zatvoreno i smanjeno tržište. Sa većinom mladih kolega u Šapcu se poznajem i pre nego što smo odlučili da se bavimo glumom, privatno se družimo i lepo sarađujemo. „Hajduci“ su bili prilika da zajedno sarađujemo i ta predstava ima svetlu budućnost. Mislim da generalno pozorište može računati na nas u nekim ozbiljnijim i većim projektima.
Kada si shvatio da želiš da budeš glumac?
-Čini mi se da je to bilo na početku puberteta. Oduvek sam bio u pozorištu i tu su me i čuvali i gajili. Jednostavno, i otac i majka su mi vezani za pozorište i taj život nije standardan život, nije kancelarijski posao da vi možete da isplanirate dan. Nosili su me u pozorište, čuvale su me kolege između proba… Otprilike, ceo život sam okružen time i to mi je svakodnevnica. Tako da, kad sam imao nekih 13-14 godina, shvatio sam da mi se to sve više uvlači pod kožu i poželeo sam da budem deo toga i tad sam počeo i da idem na časove u „Veselo majmunče“.
U kakvom su ti sećanju ostale prve uloge?
-Imao sam pet-šest godina kad sam počeo da glumim u novogodišnjim predstavicama. Gde god je trebalo dece, eto Strahinje „za čokoladu“. Igrao sam i u seriji „Stojanovići“ sa šest godina. Tako da se glumom praktično bavim otkad sam rođen.
Kako je izgledalo iskustvo sa „Stojanovićima“ s obzirom na to da si bio mnogo mali?
-Iskreno, ne sećam se baš svega. Ljubiša je dobio zadatak da napiše seriju, koja je trebala da se radi, ali nikad nije zaživela. Mislim da je taj tekst vrlo aktuelan, problemi porodice i nemaština u kojoj živimo. Kad je to pisao, razmišljali su da im treba dete za ulogu i Ljubiša je doneo odluku da to budem ja. Onda me pitao da li želim, ja sam se nećkao. Ubedio me na kraju rekavši da će biti vrlo interesantno, verovatno mi je obećao loptu ili tako nešto. Na kraju, bilo mi je veoma zanimljivo. Pre svega zato što se tu pojavljuju kolege koje i danas igraju u pozorištu i jedna velika Jelica Vojinović i veliki čika Cane Firaunović koji su imali velike karijere i simboli su tog nekog perioda Šabačkog pozorišta pre koju deceniju.
Ko su uzori u tvom radu? Pretpostavljam, otac, ali na koga si se još ugledao dok si se razvijao kao glumac?
-Zapravo, Ljubiša me sputavao u tome da mi on bude idol ili bilo ko drugi. Rekao mi je da budem to što jesam. Svi me pitaju: „Hoćeš li ti biti novi Ljubiša Barović?“ Ne, ja stvarno želim da budem prvi Strahinja Barović. I ne treba da bude više nijedan Strahinja Barović, nego sledeći, koji god da bude. Mislim da je to najbolji put i, najiskrenije, uloge izlaze baš iz tog stava da ne želiš da podilaziš nikome, niti da pokušavaš da kopiraš nekoga ili nečiji rad samo zato što je to dobro. Ne. Probaj da uradiš svoje, pa makar bilo i loše. Ali to je tvoje. I kada čovek u glavi to raščlani onda je mnogo srećniji i zadovoljniji sobom pre svega.
U ovoj godini bilo je dosta uloga u pozorištu. Koja je uloga za tebe bila najveći izazov?
-Predstave delim po tome koliko mi je interesantno bilo, koliko je dobra atmosfera bila. Svaka uloga mi ima neke prednosti i mane. Mislim da se još uvek nisam susreo sa nekim većim izazovom, što ne znači da ga ne priželjkujem. U suštini, stvarno se trudim da uživam u svom poslu bez obzira na to koju ulogu igram i mislim da je to jedini i pravi način razmišljanja.
Tvoji likovi nekako sa sobom nose uvek neku dozu humora. Je l’ ti to prija, je l’ tu negde vidiš sebe ili priželjkuješ drugačije uloge?
-Zapravo, ne dobijam takve uloge, nego se trudim da provučem neki svoj humor i neke znakove koji će samo meni biti jasni i koji mi mnogo znače kao potvrda da sam toj ulozi dao lični pečat. U suštini, volim to da radim, jer nije život ni samo humor, ali nije život ni samo crnilo i tuga. Treba da živimo i sa osmehom, treba da živimo i sa ružnim stvarima koje nam se dešavaju, jer je sve to život. Tako da, mislim da je to sa humorom više do mene, nego do uloga koje dobijam. Gde god mogu da to provučem, a da ne odvlačim pažnju, da ne smeta kompletnom konceptu, ja se trudim da to i uradim.
Koja je razlika između glume na daskama koje život znače i glume u reklamama, na televiziji?
-Na sceni nemaš pravo da pogrešiš. Scena je nemilosrdna, a kamera traži samo disciplinu. Samo, čini mi se da je scena pravi rentgen čoveka. Bilo kojeg, čak i onog ko se ne bavi glumom. Dovoljno je da ga postavite na scenu da kaže nešto i vidite na osnovu njegovog ponašanja kakav je čovek.
Gde se ti komotnije osećaš?
-Moje prirodno „stanište“ je scena, da se izrazim kao da smo u emisiji „Opstanak“, zato što sam tu već mnogo dugo. Pred kamerama sam tek pet- šest godina. Generalno mi više prija scena, ali ne bežim od kamere uopšte.
Kakvo je tvoje iskustvo sa snimanjem italijanskih filmova?
-Predivno. Malo ko zna da sam kao student prve godine igrao u jednom italijanskom filmu. U pitanju je zaista mala uloga bolničara. Kakav sam tretman imao, to još uvek nisam doživeo u Srbiji i mislim da nikad i neću. U drugom filmu u kome sam imao veliku ulogu snimao sam sa Markom Živićem između ostalog, koji mi je dosta pomogao. Glumci su tamo tretirani kao ozbiljne zvezde i doživeo sam sve ono što 90 posto glumaca u Srbiji ne može ni da zamisli. Nadam se da će u neko skorije vreme doći malo bolje vreme za glumce. To su ljudi koji čuvaju dušu naroda i mislim da bi država trebalo više novca da odvaja za kulturu.
Da li misliš da glumac treba da bira sebi uloge?
-Uloge ne biram, uloge dobijam u podeli. Smatram da glumci ne bi trebalo da imaju taj luksuz da biraju, jer ima mnogo glumaca koji ne rade. Iz nekog pijeteta prema njima i prema poslu koji radim, smatram da je svaka uloga koju dobijam nešto što moram da cenim bila ona noseća ili epizodna. Ja imam obavezu i prema sebi i svom talentu i poslu i prema ljudima koji nemaju priliku to da rade svaki dan da prihvatim svaku ulogu. Smeta mi kada pitaju glumce ili kada glumci kažu da biraju. Jednostavno, ne bi trebalo da biramo.
Najbolji savet koji si dobio od oca u vezi sa glumom?
-Samo prirodno i budi to što jesi.
Šta je tebi dalo Šabačko pozorište što veruješ da nijedno drugo neće, pošto si rekao da ne bi otišao iz njega u neko drugo?
-Poznajem mnogo ljudi iz svih pozorišta u zemlji i posebnu ljubav i poštovanje imam prema svim pozorištima, da se tako „odvratno“ izrazim, u unutrašnjosti. Jer, strašno mi smeta ta podela na Beograd i unutrašnjost. Koliko znam, ja živim u Srbiji. Svi ljudi koji se bave pozorišnim životom izuzetno cene svoj posao. Šabac je moj grad i želim da živim u ovom njemu. Nije meni Šabac referenca u biografiji da bih otišao u Beograd ili neko drugo mesto. Želim ovde da ostanem i da radim svoj posao najbolje što mogu da bi možda nekada neki klinac to isto poželeo. E, tada ću smatrati da sam možda nešto mnogo dobro uradio u životu. Užasno mi je to što je ljudima, nažalost, i zbog loše situacije u našoj zemlji, rodni grad postao referenca za Beograd, a Beograd postao referenca za svet. Glumci Šabačkog pozorišta su među najboljima u zemlji. Pogotovo od kada radim sa njima bliže imam prilike da se uverim u njihove kvalitete, a i samim tim i što sam radio dosta i na strani. Kad počnete da radite sa njima, vidite koliko su oni, pogotovo starije generacije, posvećeni svom poslu, i u 40, i u 50, i u 60 godina.
Baviš se i didžejingom. Da li Šabac ima prostora za muziku koju se ti trudiš da promovišeš?
-Ne bih se bavio didžejingom da nisam upoznao: Nemanju Gođevca, Igora Davidovića, Mihajla Popova, Svetislava Miloševića… To su momci koji su pokušavali i kroz godine pokušavaju da naprave nešto i ja sa njima, ali čini mi se da je to izuzetno marginalizovano u ovom gradu i strašno je što u gradu koji, po mom mišljenju, ima priliku da bude kulturna prestonica ove zemlje, jednostavno nema ni prostora, ni neke vizije dalje od jedne žurke godišnje ili nekog manjeg mesta. Mislim da bi trebalo da se posveti pažnja tim momcima koji su užasno talentovani, koji su radili izvan zemlje. Ne može se uvek očekivati da se sve isplati. Pozorište, umetnost, kultura, sport… To su sve manje- više rupe bez dna što se budžeta tiče, ali to sa druge strane ima nemerljivu vrednost. Čini mi se da treba da postoji neka vizija, jer sam doživeo to da sam na Ibici video kako ljudi ni iz čega prave ozbiljne poslove. Mislim da je to nešto po čemu Šabac može da bude prepoznatljiv u regionu, s obzirom na to da ima izuzetno talentovane didžejeve sa kojima sam imao čast da radim i od kojih sam imao čast da učim.
Američki fudbal je tvoja velika strast. Čemu te, osim sportskim veštinama, naučio?
-Klub „Šabačke ajkule“ je jedan od najstarijih klubova u zemlji i nema gotovo nikakve izvore finansiranja. Već deset godina treniram američki fudbal i doživljavam članove kao drugu porodicu. Od njih sam naučio da treba biti skroman, da postoji tim, a ne ja, da postoji jedanaest ljudi na terenu i da su svi podjednako važni. Zaista verujem u to i mislim da, ukoliko svi budemo tako razmišljali, da će nam svima biti bolje u bilo kom segmentu života. Inače, klub se trenutno takmiči u trećoj ligi a jedini je klub koji je mimo prve lige izbacio i reprezentativce. Mislim da i njima treba posvetiti dosta pažnje.
Učestvovao si u humanitarnim akcijama. Koliko smo osvešćeni po tom pitanju i šta misliš o tome što se, umesto da se novac izdvaja iz državnog budžeta, skuplja na ovaj način?
-Zahvalan sam vlasnicima kafića i restorana što su učestvovali u tome zajedno sa mnom, jer bih bez njih bio sam. To je normalno stanje svesti i razmišljanja i ne treba to da radimo zbog svog marketinga. Mislim da bi trebalo više da se uzdamo u sebe i ne možemo samo očekivati da nam država pomaže. Moramo da vidimo šta mi možemo da uradimo. Ne treba mi da se bavimo politikom, niti da nas ona zanima. Treba da se okrenemo jedni drugima i pokažemo da je upravo moć naroda mnogo veća od politike koja vodi ili će voditi zemlju. Ne znam da li smo dovoljno osvešćeni po tom pitanju, ali vidim da se ljudi se bore koliko god mogu. Mislim da bi se to moglo mnogo više potencirati i konstantno širiti taj krug ljudi u gradu. Trebalo bi formirati neku fondaciju na nivou grada, jer poznajem mnogo ljudi koji su pošteni i uspešni u svom poslu i žele da pomognu. Nadam se da će se to i dogoditi i da će se neko mimo mene setiti da nešto organizuje.
Šta bi poželeo čitaocima „Podrinckih“ u 2016. godini?
-Želim im mnogo bolju 2016. godinu, puno zdravlja i dobrog raspoloženja i vere u sebe. Jer, ako čovek ne veruje u sebe, neće verovati ni u šta drugo.
-
Dimitrijević