Lepo je biti profesor.
Zbog zajedničkih pobeda i još mnogo toga. Na sreću, ljudsko pamćenje je tako organizovano da pre zaboravljamo ono što je bilo manje lepo. A i u tim manje lepom situacijama, tražio sam rešenje, kao i mnoge moje kolege.
Pored mnogih matematičkih saveta kako do rešenja stići najbrže i najlakše, svoje đake sam često i uporno savetovao da sagovornika gledaju u oči. Ne kao dokaz lepog vaspitanja, nego kao sliku iskrenosti.
I ne samo da sam im to govorio, već sam u takvom ponašanju strpljivo i verujući, istrajavao. U prilog tome jedno sećanje.
Pitao sam svog đaka, davno, da li je prepisivao na pismenoj vežbi. Gledajući u klupu odgovorio je da nije. Zamolio sam ga da me pogleda i ponovio pitanje. I dalje je gledao u klupu i odricao da je prepisivao. Kada je konačno podigao pogled, rekao je ono što smo obojica znali od samog početka. Svi smo bili zadovoljni ishodom, moj učenik, ja i celo odeljenje.
Dao sam mu novu priliku, kada je bio uspešniji.
Vratimo se proteklim danima.
Gledajući brojne snimke na kojima mladi ljudi (bilo je i starijh, ali ja bih o ovim mladim, sa kojima sam proveo najveći deo svoga života), nekuda beže, sa majicama, ili nekakvim papirima, preko lica, prvo što sam pomislio je da se nečega stide.
Verovatno da ima i onih koji se svog ponašanja u tim danima ne stide.
Njima se ne obraćam. Nemam snage, niti mislim da bi to imalo uspeha. Samo bih se obratio ovim prvim.
Pred vama je život. U kome ne treba da se sebe stidite. Dobro razmislite i pokušajte da ubuduće gledate svima u oči. Ne činite, razgovarajući sa Bogom u sebi, ništa što bi vas u tome sprečilo. Što se mene tiče, dajem vam drugu šansu. (Verujem da nisam jedini). Kao i svom đaku, koji je davno prepisivao.
Nadajmo se boljoj oceni na popravnom. Ako ga doživim.
Siniša Mozetić, profesor matematike u penziji
