Cena novih zbora
Od uvođenja višestranačja u Srbiji su održani brojni vanredni izbori, ali lokalni su bili redovni na četiri godine. Ovi najnoviji, podeljeni, sada se održavaju u 88 lokalnih samouprava, mada i dalje po poznatoj matrici krađe izbora. Počev od medijske zastupljenosti do ucena i kupovine glasova, naravno sve u režiji režima. I nikako Srbija da se pokrene nabolje. Zaboravile su se devedesete, ratovi, hiperinflacija, sunovrat privrede, izgon iz Ujedinjenih nacija…
Ipak, od demokratskih promena 2000. do Velike svetske krize, 2008, stvari su se vraćale u neku normalu: isplaćene zaostale plate i penzije, povezao radni staž, vratila devizna štednja čak i ulozi kod Dafine i Jezde… Pre raspada SFRJ bile su šanse za drugačiju budućnost na ovim prostorima. Počev od hitnog ulaska u Evropsku zajednicu potpomognutu milijaradma dolara iz SAD, tadašnji savezni premijer Ante Marković smanjio je spoljni dug za deset milijardi dolara a prosečne plate bile oko hljadu nemačkih maraka…
Ali, prevovladale su nacionalisitčke tendencije. S druge strane posle pada Berlinskog zida države Istočne Evrope doživele su privredni bum, uveliko uvećale svoj potencijal, i ono najvažnije standard građana, a pogotovo je značajno ovladavanje vladavinom prava. Nažalost, uz ovoliku medijsku propagandu zaboravlja se da je Srbija na dnu Evrope po siromaštvu, i sa prosečnim rastom BDP od četiri odsto godišnje Srbiji bi trebalo pola veka da stigne ovu Evropu, a ona, naravno, neće stajati. Uz sve to na destine hiljada mladih i stručnih, onih koji stvaraju decu, odlaze baš u tu Evropu, a po starosti jedino su Italijani i Nemci stariji.
Sve manje rođenih a sve više umrlih, i ta računica je neumitna. Nije toga bilo u izbornoj kampanji, niti dugoročnih planiranja izuzev EKSPO-a, a vozovi prolaze. Hoće li biti znatnijeg priliva iz Evropske unije, nekih šest milijardi evra za Zapadni Balkan, zavisi od opredeljenja da li su građani za Evropu ili Kinu i Rusiju. Poređenja radi nekadašnji Maršalov plan od 13 milijardi dolara preobratio je Evropu opustošenu posle rata, a ovde u Srbiji se samo za kamate da više od milijardu i po evra godišnje. Previše i za bogatu zemlju a kamoli za siromašnu. Tako, na primer, još nije stigao odgovor kuda su dedoše pare iz kredita za auto-put Šabac-Ruma, a vodi se računica od 12 miliona evra po kilometru, što je tri-četiri puta skuplje i od zahtevnijih radova.
I tako u krug, uzimanje kredita po nepovoljnijim uslovima od onih evropskih, ali zato se ne radi transparentno, već što i mala deca znaju – to odlazi u privatne džepove.
Prave razmere ovog sunovrata ekonomije mogu se samo naslutiti, ali onda će biti odviše kasno.
Dragan Eraković