Jednostavno je. Svaka reka, more ili okean, ima dno. Učili smo to vredno na časovima geografije, koje more je najdublje i koliko su duboki okeani. Ponekad su nam se te brojke činile neverovatnim, bajkovitim. Ali ih se nismo plašili. Kako smo samo, bez daha, čitali Žil Verna i njegovih uzbudljivih “Dvadeset hiljada milja pod morem”.
Znali smo i verovali, do svakog dna se izvesno stiže, pre ili kasnije, lakše ili teže. Tonete, potonete do dna, a onda, imate li načina i snage, krenete nazad.
U suprotnom smeru, ka suncu, vazduhu i pticama. Rekama i vodopadima. Bezbrižnim i nasmejanim ljudima, sutonima i svitanjima, kojima se radujemo. Deci, kojoj je veliki problem da sunce pre vremena ne otopi njihovog sneška. Verujući da je sreća ono o čemu piše Karl Sandberg, koji je „jednog nedeljnog popodneva izašao da se prošeta niz reku Deplen i ugledao pod drvećem grupu Mađara sa ženama i decom, bačvom piva i harmonikom“.
Pod pretpostavkom da do dna stižete samo nekim neshvatljivim lavirintom, nije izvesno kada ćete dno dostići. Ponekad mi se priviđa taj lavirint. Čitam novine, gledam televiziju, slušam neke ljude, šta govore i kako razmišljaju. Sećajući se prošlih vremena, učini mi se da tonemo. I taman kada poverujem da sam konačno ipak prepoznao dno, vidim, nisam u pravu. Dno je još uvek negde daleko, nedostižno. A svi putevi tog mog lavirinta su, nekim čudom, izgleda mi, jednosmerni. Dakle, dok ne dođemo do dna, ne možemo krenuti natrag.
Pokušavam da razmišljam pozitivno, optimistički. Nemoguće je da nema dna. Umoriće se ti putevi ka dnu, potrošiti, odustati. Neke sile svemira neće dopustiti da to što nam se dešava traje večno. Ima nas valjda koji ćemo pomoći. Logos je, ne mogu da ne verujem, na strani onih koji bi da promenimo smer.
Vreme i strpljenje, ponavljam u sebi.
Zažmurim, isključim se, u nadi da ću, kada ponovo otvorim oči, konačno videti tablu na kojoj piše d n o.
Ipak mi ne uspeva. Apsurdno i neshvatljivo, čekam, želim da vidim tu tablu. Gde li je dno?
Sledeći potez
Razmišljam o ljudima koji se nerado odriču svoje uloge, dodeljene u nekom trenutku. Oni bi da je igraju, ako može, do kraja života. I po bilo koju cenu. U nastojanju da to i ostvare, spremni su na sve. Podršku pridobijaju na moguće i nemoguće načine. Neistomišljenike olako proglašavaju neprijateljima opšteg dobra. Od njih niko nije bio bolji i nikada neće biti. Šta ćemo i možemo li bez njih! Kako da odu?
Malo istorije nije na odmet.
Ne one koju možda očekujete, istorija ne mora biti „učiteljica života“ samo kroz ratove i njihove ishode, po mom laičkom mišljenju, tragične za sve učesnike u njima. Mnogo je neobičnih i veoma zanimljivih priča, dalekih od ratnih pogroma.
Sledi zapis o jednom od verujem poučnih, mirnodopskih dešavanja.
Robert Džejms Fišer (1943 – 2008.), poznatiji kao Bobi Fišer, američki šahista, titulu svetskog prvaka osvojio je 1972. godine. U nezaboravnom “meču stoleća”, osvajajući svetski šahovski tron, ubedljivo je pobedio aktuelnog prvaka, ruskog velemajstora Borisa Spaskog. Samo tri godine kasnije, neporažen, titulu je izgubio zbog neslaganja sa Svetskom šahovskom federacijom. Nije prihvaćen njegov predlog odbrane titule prvaka sveta. Takođe ruski šahista, Gari Kasparov, prvak sveta u periodu od 1985. do 2000. godine, napisao je kako je, od svih svetskih šampiona u šahu, razlika u šahovskoj snazi između Fišera i njegovih savremenika bila najveća u istoriji šaha. Naravno, u korist Fišera. Bolji od svih i neporažen, povukao se u trenutku kada je popularnost šahovske igre i moguću novčanu zaradu podigao na do tada neslućene visine.
Imajući i poštujući svoju logiku, principe i dostojanstvo.
Ostajući u ilegali, voleo je da dođe u tadašnju Jugoslaviju. Nenajavljen, odigrao je sa našim šahistima simultanku u beogradskom Domu sindikata. Prijateljski meč je završen i šahisti otišli, a novinari stigli sa malim zakašnjenjem. Fišer im je, u potez tačno, izdiktirao sve upravo odigrane partije. Dakle, i dalje je bio veliki šahovski poznavalac i igrač, iako godinama van scene i zarade.
Pustio je i druge da igraju i pobeđuju.
Fišer je svakako jedan i jedinstven. Ipak pitam se, može li nam, ikako, u traženju narednog, valjanog političkog poteza, ova priča dati neku ideju?
