OTVORENO PISMO
Otac Mihailov, lekar Nikola Jovanović rođen u Šapcu, već odavno je žitelj Beograda. Otac Nikolin Čeda Jovanović, grafički radnik u preduzeću „Dragan Srnić“ imao je tri sina tri lekara: Nikolu, koji već duže vreme sa porodicom živi u Beogradu, lekara Mihaila-Batu Jovanovića, jednog od najpoznatijih šabačkih lekara internista i lekara Dragutina Jovanovića pneumologa. Mihailo-Bata i Dragutin, po završetku Medicinskog fakulteta, kao lekari zaposlili su se u šabačkoj bolnici „Laza K. Lazarević“.
Mihailo-Bata Jovanović imao je privatnu, internističku ordinaciju u ulici Prote Smiljanića preko puta „Gradskog stadiona“. Sa porodicom stanovao je u Šapcu u ulici Norveškoj u zgradi koja je podignuta na Trkalištu. Njegova supruga Vera, penzionerka, kao lekar mikrobiolog radila je u Šabačkom zavodu za zdravlje, zajedno sa mojom ćerkom Zoricom Popović. Dr Vera je pričala mojoj ćerki da je kupila tri moje knjige „Šabačke priče“: suprugu i za njegova dva brata, svoje devere, za lekare Nikolu koji sa porodicom živi u Beogradu i lekara Dragutina koji sa porodicom živi u Šapcu. Pored ostalog Vera je pričala mojoj ćerki Zorici Popović, da je njen suprug čitao moju knjigu „Šabačke priče“ više puta, a kada je čitao uvek je plakao. Moja knjiga je napisana o Šapcu i Šapčanima iz mog sećanja bez ičije pomoći od 515 stranica jer ja sam treća generacija Šapčana. Bivši gradonačelnik Nebojša Zelenović i tada njegov bliski saradnik obećali su mi za štampanje moje knjige 150.000 dinara, slagali su me, nisam dobio ni jedan dinar, zato što sam Šapčanin, a mnogi, koji nisu čak ni žitelji Šapca, od opštine Šabac dobijali su novac kada su kao autori promovisali svoje knjige u Šapcu.
Da moja knjiga „Šabačke priče“ ugleda svetlo dana pomogli su profesor Kata i Laza Jugović pravnik, Gordana Lukić ekonomista, Šapčanka, žitelj Kanade, Vida Gavrilović, lektor profesor književnosti, Jovan Rukavina pisac i moji bivši učenici: prof. Tehnološkog fakulteta u Beogradu Milorad Krgović, Građevinsko šabačko preduzeće „Set“, Živko Srećković, diplomirani ing. Milorad Marinković – Maridžan, Mirko Galić, privrednik iz Novog Sada, Zoran Vukašinović – Vuksa, privrednik iz Šapca.
Svim mojim učenicima bio sam kao roditelj, „advokat“ i pravi profesor-pedagog iako sam u penziji 32 godine. Svaka generacija, kojoj sam bio profesor, kada proslavlja godišnjicu mature, dođe po mene da maturu proslavljam sa njima. U vezi ovog napisa svim mojim učenicama i učenicima svesrdno im se zahvaljujem.
Gradonačelniku Šapca Aleksandru Pajiću napisao sam dopis, a da bi bilo sigurno, poslao sam preporučeno poštanskom povratnicom 03.02.2021. godine. Od tog vremena prošlo je godinu dana i 11 meseci, a na moj dopis do danas odgovora od gradonačelnika Pajića, koji ima titulu doktora, bilo pozitivan ili negativan do danas nisam dobio. Iz ovog gesta Aleksandra Pajića koji ima titulu doktora, pokazao je kulturu i vaspitanje, prema čoveku koji je stariji i od njegovog oca Miće.
Da se zna da je Aleksandar Pajić poreklom iz Donjeg Crniljeva, a njegova preokupacija je borba za vlast iz ličnih interesa. Ne znam šta je dr fizičkog vaspitanja. Aleksandar Pajić, dok je bio u šabačkoj Medicinskoj školi borio se za vlast, a to je i kazao. Pitam se kada je dr Aleksandar Pajić učenike Medicinske škole kao profesor odveo na letovanje i zimovanje? Po mom saznanju nikda u svoje vreme, pre 32 godine kada sam bio u radnom odnosu kao profesor fizičkog vaspitanja, a uz blagoslov direktorke Medicinske škole Mileve Jevtić-Vitas, vodio sam na letovanje 40-set dana na Ohridsko jezero, učenice Medicinske škole i učenike Tehničke škole „Boris Kidrič“ i poznate građane Šapca. Vodio sam na letovanje na Jadransko more u mesto Bečiće, učenike škole iz Šapca „Kosta Abrašević“. Od 1952. do 1990. godine, svake godine, za vreme letnjeg i zimskog školskog raspusta vodio sam na letovanje i zimovanje učenike šabačkih osnovnih i srednjih škola. Pored učenika vodio sam i veliki broj građana Šapca: radnike, zanatlije, službenike, lekare, inžinjere i druge profesije. Mnogi Šapčani želeli su da ih ja vodim na letovanja i zimovanja, kada su koristili svoje godišnje odmore. Od juga Jadranskog mora, Boka Kotorskog zaliva, od mesta Prčanj, Baošića i na druga mesta na Jadranskom moru do slovenačkog mesta Ankarana koji se nalazi na severu blizu italijanske granice.
Gospodine Mihailo Jovanoviću vašeg oca Nikolu i vašeg strica Dragutina kao učenike vodio sam na letovanje u šabačko letovalište u Crikvenici, koje je bilo najpoznatije još u vreme Kraljevine Jugoslavije, na Jadranskom moru. Od šabačkog gradonačelnika Aleksandra Pajića, tražio sam da se mom dedi Ljubomiru Pavloviću, znamenitom Šapčaninu u dvorištu šabačke biblioteke, jer je moj deda Ljubomir Pavlović osnivač biblioteke i predsednik šabačke biblioteke, postave – ugrade vertikalno dve pocinkovane cevi i da se između cevi stavi ploča i na ploči napiše šta je Ljubomir Pavlović osnovao i ostavio Šapcu. Bio je predsednik opštine Šabac ne svojom voljom, direktor šabačke gimnazije, osnivač Radničkog univerziteta, šabačkog muzeja. Kao predsednik opštine, u porti šabačke crkve Sv. Petra i Pavla podigao je spomenik završetku Prvog svetskog rata i oslobođenju Šapca od Autrougara. U šabačkom velikom parku Ljubinom inicijativom podignuti su spomenici: Janku Veselinoviću, knezu Ivi od Semberije. Ljubomir Pavlović sa sinom Radoslavom studentom pariske Sorbone, generacija Hiljadu i trista kaplara prošli su Albansku golgotu i bili učesnici Prvog svetskog rata.
Ljubomir Pavlović bio je predsednik odbora za obnovu Vukove kuće u Tršiću i Vuka Karadžića doma u Loznici. Moj deda Ljubomir Pavlović umro je u Šapcu 2. septembra 1936. godine i sahranjen je u Šapcu na Donjošorskom groblju.
Ljubi bista nije nikada urađena u Šapcu a na kulturnim ustanovama, koje je on osnovao, nema ni traga od njegovog imena a kamoli obeležja.
Pavle Pavlović – Paja „Labud“, prof. fizičke kulture