Fudbal u Srbiji odavno više nije samo sport. On je državna religija, jedini zajednički ritual koji je preživeo raspad svih drugih oblika zajedništva. Kao nekada Liturgija, on okuplja narod, ali ne da bi ga uzdigao, nego da bi ga smirio i usmerio. Fudbal je mesto gde se nacija još oseća živom, ali samo u simulaciji. Na tribinama i pred ekranima ona viče, veruje, psuje, slavi i tuguje, ali sve to unutar igre koju ne kontroliše.
- Institucionalizovani spektakl
Kada vlast izgubi stvarni kontakt sa građanima, ona mora da stvori novi teatar prisustva, da ne kažem apsurda. U Srbiji, taj teatar je fudbal. On je savršen instrument: vidljiv, emotivan, masovan. Tu je lako proizvesti iluziju uspeha. Jedan gol, jedna pobeda, mnoštvo zastava i sistem izgleda živ.
Zato fudbal nije „samo igra“. On je institucionalizovani spektakl države koja je ostala bez ideje. Ministri sede u ložama, klubovi žive od javnih para, stadioni se grade u vreme kada škole nemaju sale, a javni novac teče u kanalizaciju koju niko ne sme da otvori. I sve to se pravda „ljubavlju prema fudbalu“.
U stvarnosti, reč je o perfektnom mehanizmu za izvlačenje novca i kontrolu emocija. Tamo gde su nekada bili stadioni za igru, sada su tribine za političke performanse. Tamo gde je bio sport, sada je marketing nacije.
- Kriminal kao sistem, ne kao devijacija
Kada se kaže da je fudbal „kriminalizovan“, često se misli na nekoliko navijačkih grupa, par nameštenih utakmica, neku mutnu upravu. Ali suština je dublja.
Fudbal nije zaražen kriminalom. On funkcioniše kroz kriminal. To je ekonomski model u kojem se politika, mafija i mediji sastaju u istoj loži. Taj model ne trpi transparentnost, jer živi od magle: sponzorstva bez kriterijuma, ugovori koji ne prolaze javne nabavke, „renoviranja“ stadiona koja traju decenijama. Fudbal opstaje zato što je koristan. On nije „crna rupa“ u sistemu. On je ogledalo sistema. Jer kako izgleda država u kojoj je sve privatizovano, osim odgovornosti? Tako što je i fudbal, državna imitacija privatne strasti, državom sponzorisana korupcija koja se prodaje kao patriotizam.
- Kulturna i psihološka funkcija
Fudbal nije samo politički, već i psihološki fenomen. On služi kao organizovana katarza jednog bespomoćnog društva. Narod koji nema kontrolu nad sopstvenim životom, nad svojim institucijama, nad svojom budućnošću, dobija prostor gde može da viče, da veruje, da se „bori“ makar simbolički.
Tamo gde nema stvarne politike, fudbal postaje zakonita zamena za javni život.
Partijska pripadnost postaje navijačka, navijačka partijska. Razlika, je l’ te, nestaje, ali kontrola ostaje. Nacionalni tim je poslednja iluzija zajedničkog uspeha. Svi smo deo nečega, ali samo na dva sata. Posle toga, vraćamo se u realnost u kojoj su isti ti ljudi što vode timove, postavljeni da vode državu.
- Klasna linija
Fudbal u Srbiji, naravno, nije isti za sve.
Siromašni navijaju, klade se, žive od nade i afekta. Srednji sloj, skoro nepostojeći, gleda ga sa cinizmom, kao simbol propasti. Politička elita ga koristi kao scenu na kojoj demonstrira bliskost s narodom.
Jedni gube novac u kladionici, drugi ga dobijaju iz budžeta. Jedni veruju u sudbinu, drugi u procenat od ugovora.
Tako fudbal postaje paradigma klasne hijerarhije: narod plaća, elita slavi.
To nije igra, već socijalni ritual u kojem svako ima svoje mesto. I svoju zabludu, pride.
- Šta je ostalo od sporta
Istinski sport, onaj koji razvija telo i duh, koji uči disciplini, poštenju, zajedništvu, nestao je iz javnog diskursa. Škole nemaju opremu, lokalne zajednice nemaju infrastrukturu, talenti nemaju podršku. Sve što nije spektakl, to ne postoji. Umesto da se sport razvija kao javni interes, on se tretira kao investicija u imidž. Zato država neće da ulaže u planinarenje, gimnastiku, atletiku, plivanje,… jer to ne donosi klikove, niti mitove. To ne proizvodi idole, već zdravlje. A zdravlje je opasno: zdrav čovek misli svojom glavom.
- Fudbal kao zamena za smisao
Na kraju, ostaje pitanje: da li je moguće „povratiti sport“?
Možda nije. Možda je fudbal u Srbiji upravo ono što država zaslužuje: ritual bez sadržaja, vera bez smisla, slika zajedništva bez zajednice.
Fudbal kao državna religija ne traje zato što je dobar, nego zato što popunjava prazninu. On daje narodu osećaj da nečemu pripada, da nešto znači, makar na tren.
A vlast, dokle god postoji taj osećaj, nema razloga da menja stvarnost.
Epilog
Fudbal je ogledalo u kom se Srbija ogleda i ne prepoznaje.
Na tom terenu, gde je sve spektakl, a ništa igra, država je konačno postigla ono što je htela: narod koji navija, a ne građane koji misle.
Jovica Radović