Njegova zapažanja su za zanimljiva, ali neki zaključci su diskutabilni, što znači da bi teško izdržali ozbiljniju analizu. Pored toga ima nedorečenosti da bi se razumela današnja aktuelna, i politička i ekonomska situacija.
Tačno je, da mi živimo u vunenim vremenima, možda najtežim od završetka Drugog svetskog rata u političkom smislu te reči. Damaklov mač nam visi nad glavom, možda na najtanjem koncu do sada.
Problem je što spoljnopolitički odlučioci misle glavom od pre 50 godina, ne shvatajući da se glava i u spoljnom i unutrašnjem obliku pod zubom vremena menja.
Mnogi zaboravljaju ono što je marksistička ekonomija isticala, a to je, da, razvoj proizvodnih snaga utiče na razvoj proizvodnih odnosa.
Do nedavno je taj razvoj proizvodnih snaga bio pre svega na Zapadu, a time je Zapad diktirao te odnose. Sada kada se klatno promenilo, Zapad se ponaša kao da se ništa nije desilo, ili se pravi lud, kao da se nije desilo.
Kolega Vlada govori o virtuelnoj ekonomiji Zapada. To je delimično tačno. Možda je tačnije situacija koja je donekle bila prisutna, da krave pasu na Istoku, a muzu se na Zapadu.
Realna ekonomija je na Istoku. Kina je po fizičkoj proizvodnji roba i njenoj vrednosti ubedljivo broj jedan na svetu. Oni ipak sa stanovišta ukupnih finansija dalje osetno zaostaje za SAD.
Poenta je u sektoru usluga, pre svega u finansijskim derivatima, gde se na berzama obavlja virtualni promet u milijardama dolara koji nema pokriće u stvarnoj ekonomiji, već u nekim pretpostvakama da će cene nekih roba drastično porasti što dovodi do spekulativnih ulaganja, koja mogu da se ulagačima obiju od glavu, kao što je bilo sa krizom 2008. god. zbog spekulacija oko cena nekretnina.
Ne bih se složio u potpunosti sa kolegom, da je kapital najbogatih samo fiktivni kapital. Svi veliki bogataši, kao Gejts ili Mask pošli su od neček konkretnog, tj. od računara ili automobila i slično. Ali je problem da najveći deo te proizvodnje nije smešten u SAD već na Istoku, od koje veliku korist imaju njihovi suparnici, što SAD onemogućava da ubira veći profit i poreze, pa je prinuđena da se za svoje imperijalne planove zadužuje kod onih koji imaju dosta slobodnih para i time stavlja sebi omču oko vrata.
Razume se, bar za sad to se neće desiti, dok god njihov dolar funkcioniše kao rezervna svetska valuta broj jedan. Ali sve ima svoj kraj, jednom će morati da žive od relnog dohodka, ili će potomcima ostaviti dugove velike kao rastojanje do Meseca.
Na žalost veliki broj zemlja, i to bogatih svoj budžet dopunjuje velikim pozajmicama na domaćem ili stranom tržištu. Ovde je bitno da je zaduživanje relativno podnošljivo u odnosu na BDP, što sve češće nije.
Problem je ovde što se izveštaji o BDP fingiraju, kako od domaćih tako i od međunarodnih činilaca, za određene političke ciljeve.
Dobar primer je Rusija. Do nedavno se govorilo da je njihova ekonomija slaba, na nivou jedne Španije, tek je deveta po snazi u svetu, što je za jednu tako veliku zemlju i super vojnu silu više nego slabo. Sada kažu da je pretekla Nemačku, a Nemačka je pretekla Japan, što znači da je treća u svetu. Sigurno se postavlja pitanje kako jedna zemlja koja je u ratu, opterećena neviđenim sankcijama Zapada, može da uvećava svoj BDP i tako brzo skoči na listi najrazvijenih.
Stvar je u metodologiji. Matematika je čudo. Ako uzmemo stan veličine 50kvm. u Rusiji i SAD, gde je zbog potražnje u SAD tri puta skuplji nego u Rusiji, što znači da će to prikazati tri puta veći društveni proizvod u SAD u odnosu na Rusiju sa stanovišta stambene gradnje. Sa stanovišta njegove upotrebne vrednosti ona je ista, tj. u njemu može da živi relativno ograničen broj ljudi, bilo u Rusiji, bilo u SAD, ali u finansijskom smislu stvara se slika da je ta zemlja tri puta bogatija.
Ovo je primer manipulacije sa podacima, jer niko ko ozbiljno poznaje odnose u svetu neće ozbiljni poverovati da Rusija sa tolikim oružjem i prisustvom u mnogim zemljama, vojno, ekonomski i politički može da bude tako nisko kotirana.
Problem je danas, što se mnogi ne bave realnom ekonomijom, tj. koliko se čega proizvede, već bitan je finansijski pokazatelj, a on je najčešće prenaduvan. To je pokazala ova Ukrajinske kriza. Zapad je priznao da u skladištu ima malo oružja u broju jedinica, tj. u fizičkom obliku, ali cene su izrazito visoke, pa je u finansijskom smislu ima dosta. Međutim, na ratištu ne ratuje cenama, iako i one imaju uticaja na veći broj granata koje imaš.
Zakon vrednosti, koji određuje vrednost robe sa stanovišta utrošenog rada, odnosno vremena, doprinosi produktivnosti rada, sve više se potiskuje, u korist monopala, koji nastoje da veštački izazovu disbalans između ponude i tražnje za robama i uslugama i na taj način veštački naduvavaju cene.
Uzmite za primer reklame kojima pribegavaju razvijene zemlje, po sistemu, kupiš jedan proizvod, a jedan dobiješ džabe, možda dva i tri. Svak zna da u ekonomiji nema ništa džabe, ali je to trik za naivne, koji će biti srećni što su nešto dobili džabe, a u stvari su skupo platili. Što znači da pomenuti proizvod znatno manje vredi, nego što kazuje, ali je neko na lakši način došao do profita.
Zapad često prigovara Kinezima, da su jevtini, a oni im odgovaraju da nisu oni jevtini već je Zapad skup. Uostalom, Kinezi trenutno imaju najviše milionera u dolarskim iznosima u svetu.
Proizvodnja na Istoku, a pre svega u Kini je pokazala da je solidno kvalitetna roba dostupna prosečno bogatom građaninu, ili najvećem broju potrošača, čak i slabije razvijenim zemljama kao što je naša.
Da nije proizvodnje u Kini, koja danas proizvodi skoro polovinu tehničkih uređaja na svetu, ti uređaji bi i za mnoge naše građane postali misaona imenica.
Kolega Vladan ističe veliki značaj kamata na pozamljeni novac. Kamate nemaju danas neku ulogu u porastu kapitala, ako izuzmememo zelenašenje koje je izvan tokova. Danas kapital u kamatama drži uglavnom sirotinja koja se boji da i to što ima malo, izgubi. Najveći izvori zarade su transakcije na berzama u vidu trgovanja akcijama ili ulaganje u investicione fondove koji u principu donose osetno veće prihode od kamata, ali ne mora uvek da znači.
Duboka država, možda postoji ili ne postoji. Ali je sigurno da kapital ide tamo gde postoji mogućnost da se najviše oplodi. Pošto postoje granice oplodnje u realnom prostoru i vremenu, on mora tu granicu probiti što će pomoći, u nekih državama, izazivanju sukoba, podsticanje secesije da bi se lakše vladalo, uz debelu naplatu.
Mi smo i sami to preživeli, i svesni smo da u biznisu nema ljubavi već samo interesa. Račun za naplatu kad tad stiže.
Politički sisstem kakav-takav, i u svetu i kod nas stvoren je da služi interesima moćnih ne samo u ekonomskom smislu.
Prosečan građanin sve više kupi mrvice sa trepeze bogatih i srećan je, a to mu dođe kao koleteralna šteta ako se i njemu nešta lepo dogodi, da na primer ponekad i kad izvojuje jednu presudu u svoju korist od koje je bio digao ruke, znajući šta se dešava.
Sigurno se pitamo: zašto je to tako?
Svaka vlast štiti svoje sponzore, i bivše i sadašnje. Novac ne miriše, na njemu ne piše poreklo.
Pravosuđe ne može da normalno funkcioniše, ako o osumnjičenim i procesuranim licima političari najvećeg ranga, govore afirmativno ili ih unapred proglašavaju kao nevine, a organizuju hajke na prinicipijalne tužioce i sudije.
Na međunarodnom nivou se slično događa. Dobar si, ne što si demokrata već što si poslušnik, izvršavaš njihove zahteve a demokratija može da pričeka.
Na kraju, je teško je reći koja je salata bolja, francuska ili ruska, ali ja mislim da je najbolja srpska, ali je nju teško naći, a i manje je kalorična od ove dve. Ali je treba čuvati, ali jesti pomalo i ove dve, dok se može, jer mali nemaju veliki izbor.
I na kraju, kako god izaberemo, kajaćemo se, kao u onoj priči o tamnom vilajetu.
Trifun Drobnjak, advokat iz Šapca