Moji mudri đaci su pred maturom. Uskoro se razilazimo. Čas je odeljenjskog starešine. Svi smo jedni drugima sve već odavno rekli, bezbroj puta. Ili ipak nismo?
Rutinski izgovaram: ”Ima li neko nešto da pita?” i čujem potpuno neočekivano pitanje:” Šta je to sreća?”
Odgovor je svakako važniji od mnogih prethodnih, uspešnih ili neuspešnih , datih na temu predmeta koji sam predavao.
A sledeće, i moje i njihovo, neizgovoreno ali neminovno, svakako je: Kako je dostići ?
Još jednom shvatam da školu treba učiniti korisnijom. Brisanjem terora nad đačkom memorijom, postavljanjem fundamentalnih životnih pitanja i traženjem valjanih odgovora.
Đacima sam, na prvu, odgovorio kako je sreća imati đake koji će svojim profesorima postavljati takva pitanja.
Nastavak mog nepripremljenog i svakako nedovoljnog odgovora možda se najbolje može sažeti mnogo kasnije pročitanim izrekama dvojice francuskih pisaca devetnaestog veka:
“Užitak je sreća ludih, sreća je užitak mudrih” – D Aurevilly,
Ili:
“Prava tajna sreće je da mnogo zahtevamo od sebe, a malo od drugih.” – Albert Guinon.
Umesto što se čini se previše bavimo nečim drugim, dajući pogrešne odgovore na pogrešna pitanja, vratimo se u svojim malim i običnim životima češće iskrenom i toliko ljudskom pitanju sa početka teksta, šta je sreća i kako je dostići.
Kovači
U nastavku rasprave o sreći, sa svojim đacima, prisećam se časova latinskog i rečenice koja mi je oduvek, istovremeno, bila i tačna i sporna.
“Faber est suae quisque fortune”, što u prevodu znači: “Svako je kovač svoje sudbine (sreće).”
Izreka potiče iz antičkih vremena i pripisuje se rimskom državniku i vojskovođi Ariju Klaudiju Ceku, koji je živeo u 4. veku pre nove ere.
Sreću nam čine male stvari, ponekad veoma različite.
U davnoj, mojoj mladosti, postojali su Nep stadion u Budimpešti i buvljak u Trstu, na Ponte Rosu, robna kuća na otvorenom. Neko je išao na koncerte svetski poznatih muzičkih grupa u Budimpešti, neko po farmerice u Trst, a neki i na oba mesta. Time smo bili zadovoljni i srećni, svako na svom, različitom.
O važnosti prava da budemo drugačiji, u okviru civilizacijskih načela, sledi citat:
“Kada izgubimo pravo da budemo drugačiji, gubimo privilegiju da budemo slobodni.” Čarls Evans Hjuz, američki republikanac
Vratimo se sreći novijh vremena.
Tražeći sreću, možemo se baviti ukinutim instagramom izvesne umetnice, a mogli smo i da odemo do Sava centra i u novoadaptiranoj Plavoj dvorani pogledamo adaptaciju francuske novele, Sent Egziperijevog, Malog Princa (Le Petit Prince), koja svakom pravom ljubitelju umetnosti oduzima dah.
Možda volimo da putujemo.
Ne moramo tako daleko, do Budimpešte ili Trsta. Sremska Mitrovica (Carska Palata; Muzej Srema; Rezervat pripode Zasavica, uređena savska obala), ili Kragujevac (prva apoteka, otvorena 1822; prva gimnazija, počela sa radom 1833; na Đurđevdan , 6. maja 1918, ovaj grad je proglašen prestonicom), su naša dva interesantna i prelepa grada.
Njihov bi nam obilazak možda prijao i na trenutak nas učinio srećnim.
A neko je srećan i kada se šeta glavnom ulicom , sa kesicom kokica u ruci. Bezbroj je puteva i načina da odgovorimo na pitanje šta je sreća i kako je dostići. Posebno teško pitanje je da li smo kovači, i koliko, svoje sreće i u ovim naopakim vremenima.
Iz raznih uglova posmatrano, i jesmo i nismo. Ipak odlučite sami.
