Ekskurzije, nezaborav srednjoškolskog doba.
Priče o njima traju danima pre i godinama posle. Na jednoj od ekskurzija desilo se mnogo toga očekivanog i nešto dosta neočekivano.
Barem nam se tako učinilo. I o tome ništa nije pisalo, u meni nekako uvek dosadnom pročitanom izveštaju.
U putu, muzika po izboru učenika, slede neobična celodnevna druženja, diskoteke, noćna vožnja brodom , obilazak kultirno-istorijskih znamenitosti, posete muzejima i likovnim galerijama, konačno, obavezni šoping.
Pošli smo u Toskanu, Mikelanđelo, Leonardo da Vinči, Crnjanski…
Brežuljci pod vinogradima, Ponte Vekio…
U Firenci, prestonici kulture i umetnosti severne Italije, ostali smo dva dana. Drugoga dana u programu je bila fakultativna poseta galeriji Ufici, ili odlazak u obližnji tržni centar.
Složili smo se nekako da treba poštovati želju i odluku većine. Besmislen je odlazak u galeriju sa učenicima koji to ne žele. Takođe moglo je da se desi da nam, zbog dužine čekanja na kupovinu karata, ne ostane dovoljno vremena za obilazak. Odlučili smo se za anketu, u kojoj će se učenici tajno izjasniti o ponuđenim varijantama. Gotovo neverovatno, svi učenici našeg autobusa bili su za posetu galeriji Ufici.
Na ulazu smo imali sreće, neka prethodna grupa je otkazala. Polako smo obišli galeriju, zadivljeno gledali remek dela likovne umetnosti, slušali vodiča, ponešto šapatom komentarisali, izašli puni utisaka. U albumima napravljenim po povratku u Šabac bilo je mnogo slika koje su svedočile o nezaboravnoj poseti galeriji Ufici.
Možemo li bolje? Mislim da nije potrebno.