Sa Željkom Gavranović, urednicom Plus portala iz Slavonskog Broda razgovarali smo o finasiranju lokalnih medija i položaju novinarki u Hrvatskoj
Lokalno novinarstvo je mnogo hrabrije, iskrenije i direktnije jer ljudi o kojima pišete sede pored vas na kafi na trgu nakon što objavite priču o njima. Za to je potrebna unutrašnja snaga i hrabrost prema rečima glavne urednice Plus portala iz Slavonskog Broda Željke Gavranović, sa kojom smo razgovarali o finansiranju lokalnih medija, položaju žena u novinarstvu i pritiscima na lokalne novinare i novinarke u Hrvatskoj.
„Odluka za bavljenje lokalnim novinarstvom je u velikoj meri pitanje karaktera. Mene su lično motivisali unutrašnji inat i želja da promenim stvari u društvu koje mi, možda, nije dopustilo da budem svoja i da idem u smeru u kome sam prvobitno planirala da idem“, kaže za Lokal pres Željka Gavranović, hrvatska lokalna novinarka i urednica koja je nedavno po drugi put dobila nagradu Anđelko Erceg za lokalno novinarstvo, koju dodeljuje Hrvatsko novinarsko društvo (HND).
Željka Gavranović studirala je književnost i filozofiju. Nakon što je odbila da stekne ,,plavu člansku kartu”, odnosno partijsku knjižicu, kako bi radila u školi, prijavila se za posao novinarke.
„Nakon što mi je već treći ili četvrti direktor škole rekao da sam ja jako dobra profesorka, izvrsna, ali da bi mi za stalni posao ipak bila potrebna jedna plava članska karta, shvatila sam da je to kap koja je prelila čašu. Igrom slučaja, kada sam prestala da radim u školama, konkurs je raspisao najčitaniji slavonskobrodski portal SB plus, a sada je to Plus portal, na kome sam glavna urednica. Nas 25-oro se prijavilo i prvi put sam svedočila pravednom procesu selekcije. Danas uopšte nemam nikakav interes za odlazak u nacionalne medije, jer mislim da je lokalno novinarstvo ono pravo“, kaže Gavranović.
Put Željke Gavranović od konkursa za posao u lokalnom mediju do glavne urednice trajao je pet godina. Sa poštovanjem se priseća pokojnog osnivača Plus portala Jerka Zovaka, koji ju je, kako kaže, posmatrao kao svoju naslednicu i uvek štitio od napada. Sada je ova slavonskobrodska urednica poznata u celoj Hrvatskoj po novinarskim priznanjima, ali je i najizloženija pritiscima i izazovima lokalnog novinarstva u svojoj sredini. Prema njenim rečima, posebnu težinu daje to što je novinarka, a ne novinar – ali to je samo jedan od brojnih problema.
Kod nas ne dolazi do neraspisivanja konkursa, jer je zvaničnicima prilično važno da imaju medij koji će preneti njihove aktivnosti
Kako se finansiraju lokalni mediji u Hrvatskoj?
Lokalni mediji u Hrvatskoj uglavnom se finansiraju javnim novcem, putem konkursa. Konkurs se raspisuje svake godine. Pod javni novac spada novac opština, gradova i županija. Dakle, to je osnovni izvor za većinu velikih i stabilnih medija u hrvatskoj. Županija objavi plan raspisivanja konkursa, pa mi jasno znamo do kad konkurs mora da bude raspisan. HND pokušava da uvede komisiju koja će za svaki grad, opštinu ili županiju birati koji će je medij pratiti. U nekim gradovima je to prošlo, u Slavonskom Brodu nije. Nas mediji izdvajaju po tome što nas biraju i leve, i desne, i centralne političke opcije, jer je portalska medijska scena u SB jako osiromašena. To nije baš dobar razlog, jer nije dobro kad nemaš konkurenciju. Mi smo ostali jedina profesionalna i kvalitetna redakcija. Do pre sedam godina je bilo pet-šest portala koji su bili velika konkurencija, To je jedan od razloga što oni koji dodeljuju sredstva nemaju baš neki izbor, nego moraju da uzmu nas. Mi to vrlo transparentno objavljujemo na kraju svake godine, da naši čitaoci znaju ko nas plaća. Mislim da imamo ugovore sa tri grada – Slavonski Brod, Požega, Nova Gradiška, i sa pet-šest opština. Ti ugovori podrazumevaju da medij prenose ono što oni smatraju bitnim za široku javnost.
Pri potpisivanju ugovora jasno dajemo do znanja da finansiranjem vlast ne kupuje naše ćutanje. Jasno kažemo da ćemo izveštavati sa nekog događaja, ali ako tamo nešto ne prođe kako treba, napisaćemo o tome kolumnu. U Hrvatskoj ne dolazi do neraspisivanja konkursa, jer je zvaničnicima prilično važno da imaju medij koji će preneti njihove aktivnosti. Otkako smo u Evropskoj uniji, oni moraju da imaju medije koji njih prate i da osiguraju svoju vidljivost za potrebe projekata. Drugi način finansiranja su reklame, promotivne priče. To je put svih portala u Hrvatskoj. Ja se kao glavna urednica ne bavim tim ugovorima, to radi predsednik udruženja koje je osnovalo naš portal. Nemam nikakvog kontakta sa tim, kako bih bila nezavisna pri uređivanju.
Pristup komercijalnim sredstvima, od velikih oglašivača je nedostupan za lokalne medije u Srbiji što zbog centralizacije prodaje oglašivačkog prostora, što zbog straha oglašivača da se reklamiraju u nezavisnim medijima, navodi se u najnovijem istraživanju Lokal presa o pritiscima na lokalne medije. Kakva je situacija u Hrvatskoj po tom pitanju?
Medij se uvek deli na „vaš“, „naš“, pa se i firme dele prema tome. Ako je neka firma veliki donator vladajuće partije, Plus portal im baš i neće biti simpatičan. To nisu izričite zabrane za sklapanje komercijalnih ugovora, nego animozitet.
Da li i koliko izvori finansiranja utiču na cenzuru i autocenzuru u medijima? Kako Vi kao glavna urednica postupate u situacijama kada je izvesno da može doći do cenzure ili autocenzure?
Da, jako utiču. Mi imamo lokalnu televiziju koja ne izlazi na terene ako ti tereni štete načelniku ili gradonačelniku. To je tako kod većine lokalnih medija u Hrvatskoj, ali mi smo izuzetak jer sam vlasti objasnila da ne mogu očekivati da će meni čitaoci verovati kad napišem nešto pozitivno o njima, ako nisam objektivna u takvim situacijama.
Imam osobine koje društvo ne dopušta da se pripisuju ženi
Istraživanje „Uloga i položaj žena u lokalnim medijima”, objavljeno 2022. godine, pokazuje da su lokalne novinarke najugroženija kategorija medijskih radnika i radnica u Srbiji. Kako se u njemu navodi, žene su izložene su raznim mizoginim komentarima, pretnjama i uvredama, a reakcija institucija najčešće izostaje. Kakav je položaj novinarki na lokalu u Hrvatskoj?
Ja nisam novinar, nego novinarka, pa je zato teže baviti se ovim poslom onako kako se ja bavim. Prilično sam uporna, neumoljiva. Imam osobine koje društvo ne dopušta da se pripisuju ženi. Svako ima stav o vama .Takva žena nije poželjna, ona nema nežnost, nije „slabiji pol“. Novinarstvo je ogoljeno do svoje srži ako se njime bavite na način na koji se ja trudim da radim. Morate da živite sa tim da vas svaki vaš sugrađanin doživljava kroz vaše pisanje, a Željka Gavranović kao glavna urednica i Željka Gavranović privatno nisu ista osoba..
Neverovatno je šta se mojim koleginicama novinarkama događa na terenu. Razlog zašto se to meni ne događa je specifičan. Ti ako izgradiš nekakvu sliku o sebi i stekneš status osobe koja zna da se odbrani, koja će, ako joj neko nešto uradi, to napisati i istražiti, nećeš ulaziti u takve situacije.
Kada smo na nekoj konferenciji, nas dvadesetoro novinara i novinarki iz Slavonskog Broda, kad ja postavim pitanje, uvek se izraz lica tog sagovornika promeni, jer u Slavonskom Brodu trenutno slovim za jedinog istraživačkog novinara. Od mene se uvek očekuje da pitanje postavljam iz nekih skrivenih razloga, da radim neko istraživanje. To malo opterećuje, nekad bih i ja samo napisala neku priču koja pršti pozitivom, a ljudi te odmah dočekaju u odbrambenom stavu.
Zato nisam doživela takvu situaciju, ali ono čemu sam prisustvovala je prestrašno – od pukog odmeravanja novinarki od ostrane visokih zvaničnika, pa do vrlo neprimerenih komentara uoči davanja izjava. To su komentari koji se snime, pa ti to kad preslušavaš bude ti neugodno, osećaš sramotu umesto onog koji je to izgovorio. Ima tu svega. Žao mi bude, zato što neke koleginice ne umeju da se odbrane od toga, a to nije njihova krivica, već krivica onoga koji to radi.
Kakva je solidarnost novinara i novinarki u Slavonskom Brodu? Da li se zalažete jedni za druge kada se neko nađe u neprijatnoj situaciji prilikom izveštavanja?
Novinarstvo je generalno profesija u kojoj fali solidarnosti, zajedništva, povezanosti.
Uvek se trudim da stanem u odbranu drugih. Postojanje solidarnosti zavisi od toga ko je sa tobom na terenu. Jednom je bila situacija da predsednik Gradskog veća Slavonskog Broda kaže kolegi da se skloni jer ne vidi službenike od njega, a kolega je snimatelj sa televizije koja se označava kao opoziciona. Moja prva reakcija bila je da svi izađemo napolje. Ako ne može on da ostane – niko neće ostati. Međutim, niko nije ustao.
Da li ste u privatnom životu imali neprijatne situacije zbog posla kojim se bavite?
Imala sam mnogo neprijatnih situacija zbog svog posla. Bilo je situacija kada sam doslovno očekivala fizički napad na ulici. Progon počne na društvenim mrežama, ali onda se prenese i na ulicu. Zanimljivo je da su inicijatori lova na vešticu bile žene, samo jer sam rekla mišljenje suprotno njihovom. Mislila sam da će to ostati u virtuelnom svetu, ali to se prenelo i na stvarni život. Tada je moj partner bio uplašen hoće li mi se nešto desiti na ulici. Recimo, mi kupujemo voće, a one vrlo jasno komentarišu da sam to ja i dobacuju, što se ne bi baš očekivalo od odraslih osoba. Nažalost, nisam prijavila. Tek u poslednje vreme sam shvatila da bi trebalo da takve stvari prijavljujem, jer je sada toga već mnogo. Već imam neke koji me na ulici prate na zabrinjavajući način. Kada radite smenu od osam ujutru do osam uveče, a taj komentator je sa vama sve vreme, to je već patologija. U poslednje vreme počela sam da skupljam materijale o uznemiravanju na nagovor svog partnera i da drugačije gledam na stvari, jer mi inat i ponos i nisu dali da to ranije uradim. Treba se pomiriti sa činjenicom da je opasnost realna.
Članica sam Hrvatskog novinarskog društva, koje me stalno poziva da im se obratim zbog pretnji i pritisaka. Hrvatska nije velika, pa može lako da se zaključi ko bi mogao da dobije po nosu od nekoga. HND je uvek uz nas, ali i policija takođe. Osećam se sigurno da se obratim našoj policijskoj upravi, imam utisak da bi me stvarno zaštitili.
Da li su se Vama bliski ljudi nekada našli u neprijatnim situacijama zato što ste glavna urednica lokalnog medija?
Bilo je slučajeva kad moje sestre dobiju neke ružne komentare. I moj partner ima dosta takvih situacija. Mislim da je teško biti partner nekome ko je tako eksponiran. To mi je najgori deo, jer ne možeš da sakriješ da si mi mama, sestra. Ja sam novinarstvo izabrala i meni to nije problem, navikla sam, ali bude ti žao kad tvoja sestra koja nema veze sa tim nagrabusi. Čak su i svekar i svekrva dobijali neke komentare na račun mog posla.. Svi imaju odbrambeni stav prema meni, brane me, ali ja znam da je to njima opterećenje, jer to nije njihov izbor.
Mladi ne ostaju u novinarstvu zbog straha od pritisaka
Koliko su prisutni politički pritisci na lokalne medije u Hrvatskoj?
Politički pritisci na lokalne medije su snažni. Dok je osnivač našeg portala Jerko Zovak bio živ, to je išlo preko njega. Oni su se osećali slobodnije da pozovu njega i da mu govore: „Ona tvoja mala Željka bi mogla da se iskontroliše i da prestane da piše o ovome“, a on je uvek znao da me odbrani. Nekad su komentari bili uglađeni, nekad vrlo eksplicitni. Ne osećaš se ugodno kad je 20-oro novinara na terenu, a gradonačelnik ili župan vrlo otvoreno pokazuje animozitet baš prema tebi. Međutim, oni neće da me pozovu i kažu mi nešto direktno jer znaju da ću ja to da objavim.
Koliko su mladi u Hrvatskoj zainteresovani za lokalno novinarstvo?
U poslednje dve godine kroz redakciju Plus portala je protutnjalo nekoliko mladih, koji su hteli i mislili da mogu da se bave novinarstvom. Komentari su uglavnom bili: „Ne mogu ja da pratim tvoj tempo“, „Nisam toliko strastven/a da bih se toliko zamerao/la nekome“ i „Ne želim da radim tokom vikenda i praznika, želim radno vreme“. Situacija je jako teška po pitanju istrajnosti mladih u novinarstvu, situacija je kritična. Mi smo lokalni medij koji nudi jako dobru platu. Ne očekujemo ni od koga da to radi za minimalac. Nije stvar u novcu, tu smo sve želje uvek ispunjavali jer nam je bitno da je osoba kvalitetna, ali jednostavno – mladi sebe ne žele da izlože pritiscima na takav način. Oni su divne osobe koje su mi pomogle da proširim vidike, ali mi je zastrašujuće to koliko ih je prošlo i reklo: „Željka, svaka čast, ali ja ne bih“. Mislim da je situacija svuda takva.
Da možete da promenite jednu stvar na hrvatskoj medijskoj sceni na lokalu, šta biste promenili?
Mislim da bi to bila HND-ova misija o načinu finansiranja lokalnih medija. Ja vrlo često osećam osudu drugih kolega zbog našeg položaja s finansiranjem, pa bih volela da sve to bude još transparentnije i egzaktnije, jer znam da bismo opet mi dobili taj novac. Kad bi nas odabrala nezavisna komisija, bilo bi mi lakše. Ovako, izabrala bih da novinari pokažu mnogo više zajedništva umesto da jedni drugima podmeću nogu.
Razgovarala: Milica Mihajlović
