U periodu od 1. januara do 30. juna 2021. godine mediji su izvestili o smrti 17 punoletnih žena: od toga 12 femicida u porodično-partnerskom kontekstu, u 2 slučaja radi se o ubistvima iz materijalne koristi; u 2 slučaja radi se o samoubistvu žene, ali u oba slučaja nadležne institucije još uvek vode istragu odnosno nije moguće utvrditi da li su ove žene trpele nasilje ili je (seksualno) nasilje prethodilo samoubistvu. U jednom slučaju nadležne institucije izvestile su da je žena umrla prirodnom smrću. U istom izveštajnom periodu zabeležno je i 9 pokušaja ubistava žena u porodično-partnerskom kontekstu, koji govore o ozbiljnosti nasilja prema ženama i posledicama koje ono ostavlja.
Autonomni ženski centar (AŽC) nastavlja deceniju dugu praksu prikupljanja podataka o femicidu u porodično-partnerskom kontekstu u Srbiji iz medija, budući da ne postoji jedinstvena zvanična javno dostupna evidencija o ovom društvenom problemu. U vezi svih slučajeva femicida u porodično-partnerskom kontekstu AŽC se obraća nadležnim institucijama kako bi proverio ili dopunio potrebne podatke (što u nekim slučajevima traje i po par meseci). Imajući u vidu da je u najvećoj meri ova statistika oslonjena na medijsko izveštavanje moguće je da je broj ubijenih žena i veći, jer možda ne dospeju svi slučajevi do medija, a takođe nema načina da se ustanovi koliko je žena umrlo od posledica dugogodišnjeg trpljenja nasilja.
Sve žene poznavale su učinioca. U partnerskom kontekstu ubijeno je sedam žena, dok je četiri ubijeno od strane drugih članova porodice. Jedna žena ubijena je od strane radnika za kojeg mediji navode da je bio zaljubljen u nju i pokušao da je siluje.
Kada je reč o okolnostima nastupanja smrti, četiri žene pretučene su do smrti, tri su ubijene pištoljem, dve su ubijene nožem. Tri žene usmrćene su na druge načine: jedna sekirom, jedna čekićem i jedna metalnom šipkom.
U odnosu na mesto ubistva, sedam žena ubijeno je u prostoru koji je delilo sa nasilnikom, a dve u sopstvenoj kući/stanu. U drugim prostorima ubijene su tri žene: jedna u kući njenih roditelja; jedna u kafiću na benzinskoj pumpi; jedna ispred zgrade u naselju u kome je živela.
U odnosu na godine starosti žrtve, četiri žene su bile starosti od 56 do 65 godina, tri starosti od 26 do 35 godina, tri starosti preko 65 godina. Jedna ubijena žena bila je starosti između 36 i 45 godina i jedna starosti između 46 i 55 godina. Najmlađa žrtva imala je 27 godina, a najstarija 86 godina.
Na osnovu medijskih i podataka dobijenih od nadležnih institucija utvrđeno je da se svaka treća ubijena žena prethodno obraćala nadležnim institucijama za pomoć. Ovi slučajevi pokazuju da su nadležne institucije preduzimale određene mere iz svojih nadležnosti, ali to nije bilo dovoljno da njihovi životi budu zaštićeni. Najdrastičniji primer neblagovremenog i neadekvatnog institucionalnog odgovora pokazuje slučaj u kome se žena prvi put obratila nadležnim institucijama pre 15 godina, kao i da su od tog trenutka do trenutka kada je ubijena u ovom slučaju nadležne institucije zabeležile 15 prijava. Neophodno je izvršiti kontrolu postupanja institucija u slučajevima gde su postojale prethodne prijave za nasilje, ispitati da li je bilo učinjenih propusta, utvrditi zašto sistem i pored brojnih zakona i mera koji mu stoje na raspolaganju nije u stanju da zaustavi nasilje i spreči smrtne ishode, te dati preporuke da se ubistva žena ne bi ponavljala u budućnosti.
Ističemo da prevencija femicida zahteva blagovremeno i adekvatno otrkivanje i sankcionisanje svih oblika nasilja prema ženama i devojčicama, jer on najčešće predstavlja posledicu nasilja koje žene trpe godinama, svakodnevno.
S tim u vezi, imajući u vidu neprekdine pozive nadležnih institucija ženama da prijave nasilje, ističemo zabrinutost za postupanje po nizu prijava podnetih od početka godine za (seksualno) nasilje i uznemiravanje u školama, na fakultetima i istraživačkim ustanovama, u institucijama (socijalne zaštite), od strane nosilaca političkih i javnih funkcija, poznatih ličnosti i intelektualaca. O sveprisutnosti nasilja i njegovoj normalizaciji govore i sve češće scene nasilja u rijaliti šou emisija, na malim ekranima i na ulicama i javnim prostorima širom Srbije. Nedopustivo je da se postupci odugovlače, nasilje relativizuje, negira, žrtve javno osuđuju, zatrašuju, propituju i diskredituju. Ovakvim (institucionalnim) postupanjem, reakcijom i/ili izostankom reakcije na iste, statistika femicida neće se promeniti u skoroj budućnosti.
Bez obzira da li su se žene ohrabrile i prijavile nasilje ili se do saznanja o nasilju došlo neposredno ili preko svedoka, na nadležnim institucijama je da sada, bez odglaganja, ispune dato obećanje i pokažu zrelost i političku volju da zaustave i kazne svako nasilje, a žrtvama pruže svu neophodnu podršku. Slučajevi koji su prijavljeni od početka godine su test za Srbiju koji će pokazati jesmo li kao društvo spremni da zaista ispunimo obaveze koje smo preuzeli (međunarodnim ugovorima), i jesmo li zaista voljni da stvaramo društvo u kome će svako nasilje prema ženama i devojčicama biti nedopustivo i najoštrije sankcionisano. Reagujmo dok ne bude kasno!
Saopštenje napisala: Vedrana Lacmanović, Autonomni ženski centar, Beograd