LIČNI STAV: Hanibal Kovač
Krenule su primedbe raznih dušebrižnika, ironične i zajedljive. Počelo je nekima da smeta što su u aktuelnim protestima, eto, najglasniji glumci. Takođe, primedbuje se i špekuliše o tome, ko to sve organizuje, a suštinski se kenja, da bi se kenjalo. Ovde moram priznati, da me već godinama u nazad, ljuti i brine nečinjenje i ćutanje intelektualaca, koji iz svojih toplih i udobnih fotelja, kao prate događanja i događaje, pri tome, ne preduzimajući ništa da na te događaje i događanja barem malo utiču. Svesni su i oni, da bi se njihov glas daleko čuo, ali komformizam protkan prezirom prema svemu i samozaljubljenost u svoje intelektualne sposobnosti, dovodi do toga da, oni koji razaraju svakodnevno naš nervni i fiziološki sustav preko politike, upravo na tu kartu kod intelektualaca i igraju. Na taj način, ti intelektualci, koji bi imali šta reći a ne govore, postaju saučesnici zločina koji nam se sprema, u svakom smislu. Advokati ćute, profesori ćute, lekari ćute a o akademicima da i ne govorim. Svi nešto gledaju svoja posla i strašno pametuju, kada se nađu sa sagovornikom u četiri oka. Mi, koji radimo u medijima i imamo neki prostor, da kroz emisije javnosti serviramo razne političke i kulturološke stavove, dolazimo u situaciju, da moramo da molimo te i takve intelektualce da nam dođu u goste na televiziju ili daju intervju u novinama. „Nemoj mene, nađi nekog drugog, nemam vremena“. U nekoliko navrata, postavio sam ozbiljnim intelektualcima suštinsko pitanje: „Zar ne vidite, zar ne prepoznajete, kakvo nam se zlo sprema“? Najviše me šokira, posle takvog pitanja, saznanje da oni jednostavno nemaju pojma „šta se iza brega valja“ i to me žalosti. Takva je situacija u celoj Srbiji i gotovo u svim gradovima, jer svaki grad ima svoju duhovnu i intelektualnu elitu. Pitam se, zašto nam onda smetaju glumci, koji prepoznaju nadolazeće crne oblake i što tačno artikulišu, u političkom i filozofskom smislu našu turobnu svakodnevicu. Da, dobar glumac ume da pročita Šekspira i da ga tumači, Čehova Strinberga ili Nušića. Ako sam, ili, ako smo verovali u njihove glumačke bravure i u tačnost njihovog tumačenja svetske dramske literature, zašto im onda ne bi verovali kada izađu na govornicu, na nekom kamionu i protumače nam političko-fašisoidnu dramu u sočineniju Aleksandra Vučića i njegovih sledbenika?! U čemu je problem? Ma, problem je u eskapističkim serviranjima svakodnevice preko rijaliti programa, koji je postao, kao kod Gebelsa, matrica koju ćemo preko rijalitia i tabloida servirati narodu. Na sve to dodajte lični i kukavički eskapizam intelektualaca od kojih smo mnogo očekivali i kojima smo se divili i eto nam opšteg sranja! Bežanje od stvarnosti i realnosti je intelektualna moralna kategorija, zbog koje su se, kroz istoriju posmatrano i pokoljenja stidela!
P.S.
Na sreću, postoje pojedinci iz umetničkih branši, koji su malo hrabriji i nemaju strah da kažu ono što nas tišti. Voleo bih da razne ljude iz drugih oblasti, vidim kako imaju kuraži da se suoče sa svima nama, sa ludilom koje nas tek očekuje. Da, ima pojedinačnih slučajeva ali oni su, nažalost retki!