– Kulturni centar Šabac, 1.12.2022. godine –
I prođe svečano, vele prijatno i odmereno, Književno veče priređeno prvog dana decembra tekuće godine na izmaku. U moju čast. Posebno povodom knjige priča EMOTIVNA PRESLIŠAVANJA („Dosije studio“, Beograd, 2022), ali i mojih pesama, aforizama i eseja. Ne, neću ponavljati izjave zahvalnosti onima koji su taj kulturni događaj – i formalno i neformalno – organizovali i pomogli. Prijateljski i profesionalno, besprekorno. Pomenuću lokalne medije – među kojima naročito „Podrinske novine“ (ali i „Glas Podrinja“). Odnosni književni skup je najavljen blagovremeno i prigodno, dostojno „ispraćen“ i komentarisan. Publika bila odabrana, vrsna, pažljiva, zainteresovana, brojna – naročito naklonjena i promoterkama i autoru. A meni je pred, za vreme i posle te svojevrsne priredbe duha bilo i lako i teško, i lepo i setno. Zavičaj i godine čine svoje. I najbliskija lica, i ona prisutna, i ona kojih više nema. Mešale su se uspomene, školske, privatne, porodične… Prošlost i sadašnjost, reči i pogledi.
Možda će ipak najverniji, dakako samo subjektivni utisak, pružiti odgovarajuća pesma, namerno pisana u prvom licu iz ženskoga ugla. Od strane, kobajagi, nekoga iz gledališta tj. slušališta one nezaboravne večeri. U stvari, iz moje duše.
Na koncu, šta da Vam kažem, moji dragi i vrli Šapčani: do što skorijeg viđenja, do sledeće knjige, a verovatno i pre.
Vaš,
Zoran
KOLIKO JUČE
Prošlost koja ne liči na tekuću učmalost,
Bez izgledne budućnosti, veselosti i radosti.
Malodušnost, površnost, tupost.
Kobajagi tajanstvenost.
Lažna mudrost, veštačka šarmantnost,
Samobolećivost,
Prevrtljivost, pokondirenost.
Uvelost, trulost.
Mestimična zaostala sentimentalnost i setnost,
Nasuprot samoživosti i pokvarenosti.
Ravnodušnost, nemoć, rezigniranost.
Ali i povremena iskričava lepršavost, sjaktavost.
Kao onog kišnog hladnog decembarskog četvrtka,
Privremena paralelnost svetova, nežnost, tananost.
Unutrašnjih talasa fina ustreptalost.
Tô njegovo književno veče beše u zavičajnom gradu našem,
Koliko juče.
Prišla sam mu na kraju, polako, da mi posvetu na kupljenoj knjizi njegovih priča napiše.
Sa onim svojim izrazom sramežljivim,
Nastupom opreznim i bojažljivim.
Koji mi u životu nije doneo previše
Uplašenost, distanciranost, uglavnom briga suviše.
Rekoh mu da je Veče bilo nostalgično i predivno,
Spontano, suptilno, magično,
Koherentno, lepim rečima nadahnutih lica ovenčano.
Građanski otmeno ušuškano, toplo.
A on, posle skoro pola veka nije me odmah prepoznao,
Kada se zvanični deo promocije okončao, delovao je maltene bezvoljno,
Nezadovoljno, umorno i odsutno.
Starost?
Istrošenost, bolest, nezainteresovanost?
Ne želim da verujem u njegovu pomirenost.
No, podigao je glavu kada sam mu se tiho predstavila,
I blagi osmeh sam mu na licu primetila.
Setio se bez reči ono malo druženja našega.
Par šetnji korzoom i po koje piće.
A i nije bilo više od toga,
Osim ono jedno nesrećno moje, upečatljivo, novogodišnje za zajednički doček u četvoro, poziva odbijanje.
U korenu sasečena priča koje ni bilo nije.
Da li sam se u međuvremenu pokajala?
Današnja ja bih možda onomad suprotno učinila.
No, kajanje je samo varka sadašnjosti,
Trenutak slabosti i senke mladosti.
Saučesnički mi je klimnuo glavom,
Ništa nas dublje ni onda nije a ni kasnije spajalo.
A biće da je moglo, vajkam se, da sam tada htela,
Nisam se usudila, nisam bila spremna, jednostavno – nisam smela.
A nakon svečanosti je brzo je iz sale otišao,
Gotovo sâm i bukvalno pokisao, dalek, pomalo od uspomena mamuran.
Maglovit, pogrbljen, bez sjaja u zamagljenim očima.
Iz Grada previše žurno, gotovo bez osvrtanja i pozdrava, nesmiren.
Odvezao se, zamišljen,
Poražen, prazan?
I, sigurna sam – donekle tužan, nespokojan.
Ne samo zbog mene, ne uobražavam, samo nagađam.
Verovatno zbog svih i svega, sebi veran.
I što je nekada bi(l)o, i što nije, a što ovog konca 2022. jeste.
Zbog starih slika i propuštenih prilika.
Zbog bremena i bolnog, osedelog temena i jednog nehajnog pramena.
Zbog uvirućeg, nepovratnog vremena.
Zbog njegovih upokojenih dragih, istoga prezimena.
Koje li je samo muke i gorčine u sebi povazdan nosio?
Kakve je i kolike, da bi do ovo premalo književne „slave“ i priznanja dospeo,
Intrige, mentalnih udaraca i duhovnih ranjavanja podnosio?
Nemilosti, sujete, zavisti, podmetanja nogu, pakosti.
A ta emotivna preslišavajuća knjižica mu je iskrena, majušna a prepuna rastanaka.
I gotovo zaboravljenih, bivših ljudi,
Prašnjavaih događaja, doživljaja i podataka.
I melanholije.
Evo, večeras je pred spavanje opet krišom iščitavam,
Svesna da mene, čak ni kao pokušaja, u njoj nema,
Nastojim da budem stišana, da suludo i dobrano odocnelo ne očajavam.
Tako bolje upoznajem i sebe i njega,
No neprekidno se pitam:
Zašto je životna staza samo jedna i na koncu tako jadna.
U suštini kratka, žalosna, nimalo čedna?
A takozvana sreća samo zavaravajuća i uglavnom bedna.
Pritom, on mi se te večeri činio kao da se oprašta,
I od svih nas koji smo prilično zakasnelo,
Tek uz pomoć njegovih isđenih ispovesti i maštarija pomislili da smo ga, kada je doista vredelo i trebalo, možda mogli više voleti.
Da se oprašta i od sebe, onog i ovog koji je na kraju krajeva ipak mogao i morao znati
Da ćemo ga ponajviše,
Baš po toj večeri uistinu za našeg bliskog priznati,
Poštovati, pamtiti,
I napokon, u njegovim godinama kada mu to slutim jedva znači,
Celovito razumeti.
„U mladosti treba ljubiti, u zrelosti pisati kjige, a u starosti najzad govoriti istinu“. (H. de Monterlan)
Zoran R. Tomić (Iz neobjavljene pesničke zborke „U dodiru vremena“)
