Brojke i slova
U svetu i najuspešenije i najbogatije države uveliko se bore sa recesijom i inflacijom, a u Srbiji, barem zvanično, nema krize. Predesdnik države poziva na jedinstvo i okupljanje građana, smanjenje inflacije, povećanje BDP…
Kao i za ostale političke poruke, na primer poziv građanima na razgovor, uveliko se zakasnilo. Velike priče o ekonomskom tigru su, naravno, samo priče. Po zvaničnim podacima Srbija je nešto malo razvijenija od Albanije, Severne Makedonije i BiH, sa prosečnom platom od 86.000 dinara. Ali, oko 30 odsto zaposlenih ima oko 40.000 dinara, a još 30 odsto manje od 65.000 dinara. Svega pet odsto zaposlenih ima platu veću od 100.000 dinara, a dva odsto više od 150.000 dinara. A prosečne penzije su oko 40 odsto od prosečnih zarada.
Pogubno za ekonomskog tigra, sa dvocifrenom inflacijom, dok je u Evropskoj uniji inflacija oko osam a u SAD oko četiri odsto. S druge strane dug Srbije je oko 35 milijardi evra, oko polovine onog zvaničnog BDP. To i nije tako loše, ali na dugi rok Srbiji baš ne ide. Planira se ovogdišnji rast od 2,5 odsto, ali to je premalo da se sustignu zemlje nekadašnje Istočne i Srednje Evrope.
Primera radi Slovenija i Češka su na proseku Evropske unije, sa godišnjim prihodom od oko 40-50.000 evra. I naravno opet laži od nikad bržeg razvoja po naprednjacima. Od 2000. do 2008. Srbija je imala rast BDP više od šest odsto godišnje, dok za vreme naprednjaka taj rast iznosi nešto više od tri odsto.
Zalud priče o nikad većoj izgradnji puteva, jer se oni plaćaju dva-tri puta skuplje nego što je u Hrvatskoj ili Holandiji, novim bolnicama, fabrikama…
Nema dobre ekonomije ako se to radi po zamisli jednog čovek, makar bio i predsendik države, a koji, eto, nema dana radnog staža u privredi ili nekoj drugoj oblasti.
Podsećanja radi kako da to jedan građevinski laik rešava probleme u Grdeličkoj klisuri, ili otkud da se gradi Nacionalni stadion od skoro millijardu evra, a pogotovo oni manji u Loznici i Leskovcu, do najskupljeg projekta metroa, koji je sa dve narastao na šest milijardi evra.
Tu nema ekonomije ako se uludo potroši desetak miliona evra u spomenik Stefanu Nemanji, oko milijadu evra dato je za deset godina za izgubljene sudske sporove, ako se u javnim nabavkama troši tri-četiri milijarde evra, a opet poslove dobijaju samo oni bliski vlastima…
Priča o ekonomiji počinje sa pričom o vremenu, barem kako je to pisao Marks. I naravno, mnogo toga zavisi od izvodljivosti i računice. Parimera radi, šta je to sa agrarom, koji učestvuje sa više od deset odsto u BDP, hrani ovu zemlju, a opet dođe do toga da se uvozi i luk, i pasulj, i mleko, i meso…
I krug se zatvori; najviše poskupela hrana, skuplja nego u Nemačkoj. A za neki veliki korak potrebno je mnogo malih i uspešnih koraka, koji Srbiji nedostaju, ali su zato tu velike priče i mnogo izgubljenih radnih sati i godina.
Dragan Eraković
