Dragi moji,
lako je bilo predvideti da će i kod nas „zaigrati mečka“, onako pred zimski san, a da će se evropski scenario lako preneti i na naše ulice, puteve i mostove. Samo, kod nas je sve mnogo podeljenije i oštrije, time i opasnije, jer na ulice izlazi narod koji je opozicija, sa jedne strane, ali izlazi i vlast, koja bi da istu brani… I jedni i drugi imaju svoje, neskrivene želje… jedni bi da vlast promene, a ovi drugi da je zadrže za sebe, ako je ikako moguće, i to baš na toj ulici… Da se potuku, da razbiju noseve jedan drugome, da se ištangliraju i pošteno izgaze, pa ko ostane, on će preuzeti vlast… Dvadeset prvi vek, dvadeset prva godina… To pokazuje potpuno odsustvo demokratičnosti jednog društva u kojem su stalne nazovi reforme, i u kojem nekakva tranzicija traje desetinama godina… a zapravo sve stoji u mestu… To je tekovina društva u kojem već godinama nema dijaloga vlasti i opozicije, u kojoj su mediji propagandne kuće Gebelsovskih manira, i gde je oponent neprijatelj, izdajnik, plaćenik… Ekološki ustanak je tekovina razvijenih demokratija u kojima su društveni odnosi sređeni, država uređena i funkcioniše, prava se poštuju i duh tolerancije neguje… U društvima kao što je naše, gde su institucije razvaljene, a kada funkcionišu, to biva po principima partokratskih formi i interesa klike, gde je visok stepen korupcije, gde je pravni poredak i sigurnost građana pod velikim znakom pitanja, gde predsednik treba da rešava šoderisanje malskih puteva, tamo gde advokati štrajkuju na ulici, a klijenti čija su prava pogažena se prave nevešti, gde Ustavni sud ne reaguje na kršenje pravnog akta, kojeg bi on trebao da štiti i čuva… tamo se svaki ekološki protest, svaka zelena pobuna pretvori u pokušaj pobune protiv vlasti i vlastodržaca… Drugačije ne biva… Ekologija, zaštita čovekove sredine, reka, planina, njiva, vazduha, svega čime je Srbija od Boga nagrađena, uvek će u ovakvim sistemima, na kraju postati obračun vlasti i opozicije… Jer tako to biva u ovakvim razvalinama demokratskih tekovina, koji su, iako su postojali, bili krhki, pa su lako i pali…
Šabac je bio svojevrstan lakmus papir… Tu se istorija poigrala pre neki dan, u pokušaju da se ponovi. Svi znamo, možda su neki samo to zaboravili, kako je staljinistički malj, ljude sa mosta bacao u Savu, davne, ali nezaboravne 1944. godine. I šta je trebalo pre neki dan da se desi? Slična stvar. Trebalo je da neko opet završi u ledenoj Savi, opet sa mosta… od udaraca letvama, čekićima ili, ma kako drugačije… Hvala Bogu što se sve završilo sa samo nekoliko lakše povređenih… rane će zarasti, ali će za pamćenje ostati… I za nauk. Da se tako nešto više nikada ne sme ponoviti… Mi smo svi zajedno Šapčani, sugrađani, prijatelji, komšije, delimo iste probleme i zajedničke muke… Deobe postoje, i treba da ih ima, ne bi ni valjalo da smo svi isti i da isto mislimo, ali nemamo pravo da se međusobno mrzimo i tučemo zbog politike i interesa političara, koji bi da na sukobima grade svoje uspehe, i izvlače korist za sebe…
Jasno mi je da će dva jarca na brnu, opozicija i vlast, teško rešiti svoje probleme, ali i probleme sviju nas… a da obojica ostanu na mostu i ne padnu u vodu… Ili neko, ipak, mora popustiti… Logičnije je da to bude vlast… Ali, tvrdoglavost i sujeta su jaki… Prejaki… A to nije dobro.
Zato, ovi naši lideri moraju odmah da započnu da vode dijaloge i dođu do adekvatnog rešenja… Što pre, odmah… Jer, na ulici niko neće doći na vlast… Niko… Valjda toliko znamo… Ili, ipak, ne znamo…
A ekologija… Biće što biti mora… i kako mora…
Sve Vas volim i pozdravljam.