Selo Crna Bara, nadomak Bogatića, na samoj obali reke Drine, jedno je od najpoznatijih mačvanskih sela, jer kroz plodnu i bogatu Mačvu, preseca hladna, brza, plahovita reka Drina. Prirodna bogatstva na sve strane u ovom delu Srbije, nisu promakla ni žiteljima velikih gradova, koji baš tu žele da imaju svoje vikendice, za odmor od gradske vreve. Crnobarski atari su veliki i plodni, ali život u ovom selu nije samo vikendaška idila, već i težački rad, koji zahteva brojna odricanja. Biti žitelj Crne Bare, jeste Bogom dana privilegija, ali koja zahteva stalnu brigu o brojnim, svakodnevnim obavezama, koje poljoprivrednici imaju u ovom kraju. Crna Bara je po mnogo čemu posebna i jedinstvena a jedno od obeležja Crne Bare su i žene ovoga sela, koje su se udružile i napravile svoju riznicu mira, druženja, solidarnosti i očuvanja tradicije. Crnobarke su shvatile, da život žene na selu nije nimalo lak i u centru sela, pre nekoliko godina, dobile su lep prostor za svoje udruženje, koje su jednostavno nazvale „Crnobarke“. Petnaest aktivnih i agilnih žena, našle su način da kroz svoje delovanje pomažu zajednici, kroz razne vidove. Poslednji projekat, za koji ih je i nadležno ministarstvo podržalo je borba protiv nasilja u porodici. „Crnobarke“ se trude da imaju i edukativnu ulogu, kroz razne savetodavne akcije, od toga kako se pravi zimnica, džem, kako se hekla, veze i koji su najbolji metodi za rad u tzv. ženskim poslovima. „Podrinske“ su posetile „Crnobarke“ i razgovarale sa njima o prednostima i manama života žena na selu.
Milojka Marković nam je u dahu rekla sledeće:
– Navikla sam da živim na selu. U gradu, sa novcem sa kojim mi raspolažemo, ne može da se živi. Ovde nam je najveći izdatak struja i telefoni, ostalo možemo, kroz mukotrpan rad, sami sebi da obezbedimo, kao što su hrana i ogrev i pre svega, mir i sigurnost.
Verica Miražić se nadovezuje:
– Nije lako na selu živeti. Žene na selu su najmanje zaštićene. Npr. same sebi moraju da uplaćuju doprinose u PIO fond i zdravstveno osiguranje. Radni dan za ženu traje i do 18 časova, nekada čak i 20. Žena mora da priskoči gde god treba. Pored redovnih poslova u kući, mnogo žena vuče seno, radi u bašti, plastenicima… Kad dođe do penzije i stekne pravo na nju, ona iznosi oko 12.000 mesečno.
Ove reči Verice Miražić potvrđuje i Stanica Mirković, nesvesno se nadovezujući:
– Uplaćivala sam 33 godine radni staž a 24 godine sam u penziji, koja iznosi 11.000 dinara. To mi je taman dovoljno za lekove, a za život moram da zaradim. Generalni problem je taj, što ne postoje otkupne stanice za otkup i plasman poljoprivrednih proizvoda. Takođe je vrlo komplikovana administracija i sami moramo da se snalazimo u svoj toj papirologiji. Žena na selu prva ustaje a poslednja leže. Noću peglaj, spremaj kuću, štrikaj a danju se radi napolju u štali, svinjcu ili bašti.
Vesna Jurišić, kao kroz šalu navodi priču o tome kako joj, žene iz gradova kažu: „Lako je vama na selu, imate sve. Jaja, povrće voće, uvek sveže meso“, neshvatajući koliki rad iza toga stoji. Dešavalo se, da mi gošće iz gradova pobegnu već posle pranja sudova, uz izgovor da žure i da imaju posla, tako da od ponuđene pomoći gradskih drugarica, dobijem naprasni i hitan odlazak nazad u grad. Želim da naglasim – nastavlja Vesna Jurišić – nepravda prema ženi je ta, što nosilac domaćinstva uplaćuje sebi staž i penziono, ali žena nigde nije nosilac domaćinstva. A kada npr. suprug umre, žena nasleđuje 70 % penzije od 12.000 dinara! Naravno, treba reći, da ko ima dosta zemlje, 10 i više hektara ili ima puno, npr. krupne stoke, može na selu lepo da živi, jer veliki je obrt a zarada mnogo veća.
Pored svih problema sa kojima su žene na selu suočene, „Crnobarke“ nikada ne bi menjale svoje selo za grad. Kroz svoje udruženje i delovanje u njemu, pre svega žele da prikažu svu lepotu i blagodat života na selu, negujući tradiciju koja se prožima do nekoliko vekova unazad. Najbolji primer za to je i Verica Nikolić, supruga pok. i na daleko čuvenog neuropsihijatra Ljubomira Nikolića. Oni su ceo svoj život proveli u Crnoj Bari, gde su i rođeni. Svojevremeno su odbili i posao u Beogradu, jer lepotu Mačve, Crne Bare i plahovite Drine, nisu mogli a ni hteli, da zamene betonskom vrevom. Primer ovih udruženih žena, možda bi mogao i biti recept za sve poljoprivredne krajeve u našoj zemlji, kako zajednički, žene na selu mogu pomoći prvenstveno sebi. Na državi je da to prepozna i da konačno nešto preduzme.
