Šta nam sve pesnici poručuju.
Francuski književnik i pesnik, član Francuske akademije, Alfred de Vinji (1797 – 1863), poručuje da “još nije sreo čoveka od koga se ništa ne bi moglo naučiti”.
Brana Crnčević navodi nešto što bi, verujem, dobro upotpunilo prethodno. U svojoj pesmi “Dunavo”, on pesnički veli: ”U tamnoj noći moj se život sivi učite na meni kako se ne živi. Učite na meni kako se ne voli i kako kad boli ni malo ne boli.”
Nekako je, danas, barem se meni tako čini, previše tih od kojih možemo naučiti kako se (u hriščanskom narodu, po hriščanskim načelima, valjda) ne živi. Mada mnogi, uskogrudo i banalno pragmatično posmatajući svet oko sebe, vele suprotno. Podržavaju to što živimo kao, nedovoljno ubedljivo, ali ipak, valjan način življenja. Što se njih tiče, to što postoje i oni kojima njihova činjenja ne odgovaraju, nije statistički dovoljno, a njima je lepo. Usputna bahatost i neljudskost nisu toliko veliki problem. A oni kojima to ipak smeta, neka potraže negde neku bolju domovinu, bravo!
Šta o tome mislim, od koga sam učio kako se živi ili ne živi, najbolje govori ono što sam ponekad učinio.
Tome u prilog i sledeće sećanje.
Na gradskom skupu matematičara govorio je nastavnik osnovne škole, o svom didaktičkom pristupu jednoj od tema matematike u osnovnoj školi. Zanimljivom. Prisutni nadzornik nije ga pohvalio. Samo je primetio nebitan načinjeni propust, koji mi je mnogo više ličio na previd, grešku u pisanju, nego na eventualno neznanje. Tako je neopravdano skrajnut značaj onoga o čemu je nastavnik govorio. Pokušao sam da relativizujem učinjen propust, ali, nažalost, nadzornik mi to nije odobrio. Pomalo razočaranog nastavnika sam po završetku sastanka pozvao da mnogo ne misli o nepromišljenom nastupu svog nadzornika. Istina je negde drugde.
Posle nekog vremena, moj učenik je pred tablom pokazivao svoje rešenje urađenog zadatka, različito od uobičajenih.
Usput je načinio grešku u računu. Setivši se nadobudnog nadzornika, ne prekidajući učenika, računsku grešku sam izbrisao i popravio. Odeljenje je sa simpatijama pratilo ono što učenik pred tablom nije ni primetio. Taj čas, koji nam toliko ponekad nedostaje, po mom skromnom mišljenju, ipak je bio nešto malo više, vrednije i značajnije od svih svojih valjanih matematičkih pouka. Prosudite sami.
