Духовни неимар у времену посрнућа

Владика Лаврентије 30 година на челу Шабачке епархије

Крајње скромно, као што му и приличи, владика Лаврентије је у петак, 23. августа, у Саборној цркви „Светих апостола Петра и Павла“ обележио 30 година од доласка на чело Шабачко-ваљевске епархије. Био је најмлађи епископ у Српској правосланој цркви, где је  са свега 32 године, 1967, избаран за викарног епископа. Након две године долази у Аустралију, и први пут на овом континенту Срби су добили свог владику. Од 1973. до 1989. године био је западно-европски епископ, заслужан за бројне активности СПЦ. Поред осталог у Химелштиру успео је да подигне српску цркву, а о поверењу које је уживао код Немаца  довољно говори што је банкарима предочио „да му је Бог гарант“. И кредит је добијен! Патријарх Иринеј подсетио је, приликом боравка у Шапцу, да је владика Лаврентије један од ретких који је успео да помири српску дијаспору. У Шабачко-ваљевској епархији те 1989. године ретке су биле цркве подигнуте после Другог светског рата. Свој дечачки сан из родне Богоштице код Крупња владика је упео да оствари изградњом манастира Светог Николе на Соколу. Соко град, по легенди никад освојен, и читав тај беспутан крај са манастиром постао је доступан свима. За свега неколико година подигнут је велелепни манастир, највећи после Хиландара, са осам хиљада квадрата корисног простора. Ту је конак са стотину соба, са све тоалетима, а ту је и рибњак, мини хидроцентрала, мали золошки врт, базен, игралишта за мале спортове… И управо је 2001. године овде започета „Моба“, јединствен скуп деце  из дијапсоре. Они се овде уче, пре свега, вери и моралним начелима хришћанства.  За ово време у Шапцу су изграђене две велике цркве, Светог Василија Острошког и Свете Тројице на Летњиковцу која је већа и од Саборне цркве у Шапцу. Подигнуте су и још се граде поједине сеоске цркве, а завршени су и храмови у Ваљеву и Лозници.  На овим просторима редак је пример да се изгради објекат за културу, а у својој родној Богоштици владика Лаврентије ј подигао дом песништва, по угледу на Његошеву капелу на Цетињу. Пре неколико година започета је  изградња духовно-културног центра “Свети Сава“ у околини Шапца на више од десет хектара.

-Преосвећеном владики Лаврентију честитам 30 година службе на челу шабачке епархије и 50 година владичанства. То је велики јубилеј, и као што владика каже – да је 50 јабука па их је тешко пребројати а камоли 50 година. Ми, Шапчани, смо имали срећу и задовољство да Епархију шабачку у овом периоду води преосвећени владика Лаврентије. Од када сам постао градоначелник њега гледам као учитеља, саветника и духовног оца. На крају крајева, не можете да направите заједницу и да је организујете ако не постоји пуна сарадња и разумевање међу људима који у њој живе. И не може без цркве. Ми у Шапцу имамо добру цркву, доброг владику и добре свештенике и верујем да ће ова наша сарадња која траје дуго бити настављена. Нашем преосвећеном владики желим још пуно, пуно година и на челу шабачке епархије али и пуно сарадње и заједничког времена испуњеног љубављу и разумевањем, рекао је градоначелник Небојша Зеленовић након службе у Цркви светих апостола Петра и Павла у Шапцу.

За све ово време епархијски дом био је отворен за све људе добре воље као и невољнике. Свима њима владика је, пре свега умном и добродушном речју, упућивао, храбрио, саветовао на основне вредности хришћанства. Када је у Шабац, на пример, 1995. године дошло 30.000 избеглица владика се свим срцем и душом заложио да им се помогне. И помоћ је стизала, и нико није остао гладан и незбринут.  Ишао је владика Лаврентије и у Хаг српским осуђеницима, јер то је и његово послање да брине о свима. Да би  дела владике Николаја Велимировића изашла на светлост дана владика Лаврентије био је принуђен да крије и „шверцује“ рукописе. Када је зграда Библиотеке шабачке требало да се врати епархији по реституцији владика Лаврентије је рекао да храм књиге то треба и да остане. Поред званичних црквених и друштвених признања, а поред осталог био је уважаван од папа Војтиле и Рацингера, оно што посебно краси владику Лаврентија је присан и непосредан однос са верницима и грађанима. Уосталом то је хришћанство и православље.

Д.Ераковић

Exit mobile version