Ukrupnjavanje opozicije
U jeku studentskih protesta opozicija se našla po strani političkog delovanja, a krajnje otrežnjujuće delovale su ankete Demostata da više od 60 odsto građana nema poverenja u opoziciju. To je rezultat onoga što nikako nije smelo da se uradi, da se opozicija podeli nakon decembarskih izbora.
Uprkos velikoj i dokazanoj izbornoj krađi opozicija je postigla vredan rezultat, a pogotovo je bila izvesna pobeda u Beogradu. Izlaskom na izbore deo opozicije dao je legitimitet režimu, ali je to uticalo na marginalizaciju čitave opozicije. Usitnjena opozicija dobila bi daleko manje glasova, a onako objedinjenja „Srbija protiv nasilja“ dobila je barem još 20-tak odsto glasova do tada neopredeljenih građana.
Jasan pokazatelj pada poverenja kod građana bio je i poziv opozicije na protest u Beogradu posle tragedije na novosadskoj železnikoj stanici, gde se okupilo oko desetak hiljada građana, sa vidno podeljenim rukovodstvima.
Studenti su se, s pravom, distancirali i od opozicije kao i stranačkog delovanja, tako da je opoziciji samo preostalo da daje podršku studentima, ali ne tako vidnu i energičnu. Studenti su jednostavno uspeli da osvoje političko važno polje onih elementarnih prava, i što traže da institucije rade svoj posao. Sama opozicija bila je upletena u neravnopravnu borbu sa naprednjačkom i inom klikom, naravno pod njihovim uslovima, a studenti su odigrali na svoje karte i svoja pravila, da ih ni predsednik ni njegova kamarila ne intersuju niti je to ta adresa.
Prvi važan korak učinila je stranka „Zajedno“, sa koopredsednicima Biljanom Stojković i Nebojšom Zelenovićem, koja se priključila Demokratskoj stranci. Ujedno ova strnka osnovana je u Šapcu 2013, posle burnih previranja u DS, kada je, na primer, tadašnji predsednik Dragan Đilas zatražio da Dušan Petrović, poslanik iz Šapca vrati mandat.
Kasnije su i bivši predsednici DS Boris Tadić i Dragan Đilas osnovali Socijaldemokratsku partiju i Stranku slobode i pravde. Prethodno, prva podela DS, bila je osnivanjem DSS, sa Vojislavom Koštunicom, početkom višestranačja, a kasnije i prvi predsednik DS Dragoljub Mićunović osniva Demokratski centar. Nove stranke osniva i Čedomir Jovanović, Liberalnodemokratska partiju, Zoran Živković Novu stranku, Vuk Jeremić Narodnu stranku…
Naravno da se time krunila i podrška i uticaj DS, koja je, recimo 2012. godine imala 22 odsto glasova na izborima, a SNS dva procenta više. Praktično gledano čudo je da već kada SNS nastupa sa zajedničkom listom sa SPS, SRS i drugima zašto prodemokratska opozicija ne može slično da uradi. Nema velikih programskih razlika izmešu SSP, SRCE, Pokreta slobodnih građana, Zeleno-levog fronta, „Kreni- promeni“, Ekološkog ustanka…
Štaviše došlo je i do izlaska pojedinih poslanika iz kluba matičnih stranaka, što ostavlja pitanje dokle te deobe sežu, a rezultat je više od 12 godine jedne stranke, zapravo jednog čoveka. Vreme ne radi za razjedinjenu opoziciju, ne donose im studenti pobedu ukoliko sami ne krenu da osvajaju politički prostor, pogotovo što nedostaje onaj krucijalni rad na terenu.
D.Eraković