Enes Halilović promovisao roman „Ljudi bez grobova“ u Kulturnom centru Šabac
Književnik iz Novog Pazara Enes Halilović promovisao je u petak u Kulturnom centru roman „Ljudi bez grobova“ kome je prošle godine pripala nagrada „Zlatni suncokret“, a našao se i u najužem izboru za Ninovu nagradu. Osnivač je novinske agencije Sanapress, kao i književnih časopisa „Sent“ i veb časopisa „Eckermann“. Dobitnik je brojnih književnih nagrada, a kao pisac zbirki poezija, priča, drama i romana zastupljen u pesničkim i proznim antologijama u zemlji i inostranstvu i tekstovi su mu prevedeni na više od 25 jezika. Govoreći o knjizi sa masterima srpske književnosti Fatom Eganović i Savom Ukom, naglasio je da to na neki način priča o njemu, njegovom identitetu, ljubavi, potrazi za bližnjim, a u osnovi ljubavni roman zasnovan na istinitom događaju. „Ljubav je vrlo često u korenu dobrih priča. Mnogo je važno da imamo koga da volimo i da se borimo da tu ljubav nekome i damo. Takav je i glavni junak mog romana, a moja želja je da ga ljudi pročitaju i da ga nikada ne zaborave. Srećan sam što se priča zalepršala i što je čitaoci doživljavaju kao svoju“, istakao je Halilović.
Dugogodišnje bavljenje novinarstvom mu je, kako kaže, pomoglo da bolje upozna ljude, ali i da nauči kako da ispriča priče. Čovek je zaboravan, ali sve što pamtimo vredno je pamćenja i svaka ta naizgled naivna priča unutar naših porodica, sećanja na neke događaje i ljude, mogu biti pravi literarni dragulji koje pisac kao što je Halilović brižljivo skuplja i čuva u svojoj beležnici, tragajući sa novim nitima koje vezuju ljude i događaje, a sve njih zajedno u priču protkanu emocijama, vrednu pisanja i čitanja.
-Mi zapravo vrlo često o ljubavi skoro da i ne govorimo, kao da se ona podrazumeva, a mnogi ljudi žive bez nje. Izbrojte koliko su vam puta vaši bližnji u životu rekli da vas vole. Videćete da to nikada nije broj kojim ste zadovoljni, a trebalo bi da to svakog dana kažemo jedni drugima. Kada je u pitanju partnerska ljubav, vreme i ubrzana tehnologija dosta su udaljili ljude jedne od drugih i ja duboko verujem da je ljubav privilegija srećnih ljudi- naveo je Halilović za „Podrinske“.
Šta roman govori o prirodi čoveka, prvenstveno muškarca kao dominantnog lika?
Glavni junak, tragajući za svojim ocem, traga za istinom o sebi koju ima potrebu da kaže. Ovo je priča kako da čovek kaže o sebi istinu koju ćuti, roman o literaturi, pisanju, traganju, tetkama, majčinstvu, potrebama žena da odgajaju decu, potrebama ljudi da vole. Dotakao sam matematiku, zločine, crnu magiju, kič, sport, ali i vrhunsku kulturu i poeziju. To je na neki način moja šifrovana pseudoautobiografija, jer sadrži dosta autobiografskih činjenica. Treba imati u vidu da je to bilo u mužjačko doba kada su se muškarci borili za naklonost žena. Voleti nekoga je tako prirodno, boriti se za ljubav je tako prirodno, ali vrlo često su te neostvarene ljubavi povod i nekih velikih tragedija. Priča je zasnovana na jednom istinitom događaju. Čovek iz jednog sela u blizini Novog Pazara je zaista zavoleo jednu ženu, ali nije bila sudbina da se uzmu. Tu je koren svih tih sukoba koji će se desiti. Svi mi težimo da damo ljubav jedni drugima. Čovek je zapravo zaboravno biće i on vrlo često zaboravlja koliko je važno da ljubav daje i prima. Dugo sam u životu mislio da je najvažnije primati ljubav. Međutim, sada, sa 44 godine, čini mi se da je najvažnije davati ljubav, da je taj osećaj čak lepši nego primati ljubav. I o tome na neki način govori moj roman, o toj potrebi da dajemo i da primamo ljubav.
Dobro u ljudima
Upoznavao sam mnogo ljudi u životu, različitih kalibara, zanimanja, porekla, interesovanja i stvarno sam u mnogim ljudima našao nešto dobro. Vaspitan sam da se, ako neko ima 99 loših osobina, a jednu dobru, držim te dobre, a one druge da pokušam da zanemarim i da budem oprezan prema tome. Mislim da u svakom čoveku može da se nađe nešto dobro i samo je pitanje gde smo „zagrebali“ i kako prići tom čoveku. Jedan švedski filozof je rekao da je čovek kao klatno- u jednom trenutku mnogo loš, a u drugom mnogo dobar. Svi imamo nešto čega se stidimo, što ne volimo da ljudi znaju i ono čime se ponosimo. Otprilike smo svi na toj sredini- ni tamo, ni tamo, zavisi kako nas je ko video. Mislim da dobri ljudi postoje, dobrota postoji, samo je ponekad sakriju vreme, ideologija, socijalni status itd. Iako danas živimo u vreme „ja tebi, ti meni“, verujem da iskrena prijateljstva, odnosi bez interesa, postoje. Za čoveka kao biće, narod, bilo kakvu ideologiju, nikad nije kasno, dok god postoji neka volja. Mislim da je većina ljudi inertna i dozvoljava da je nose ti pojedinci, pa sve zavisi da li će ih povesti ka nekom dobru ili sunovratu. Cilj literature je da otkrije da u nečemu što mi doživljavamo kao najveći domet lošeg postoji nešto ljudsko. Ne mogu da sudim o čoveku po tome gde sam ga zatekao, moram da znam šta ga je tu dovelo, kakva ga je muka na to naterala.
Provlači se i kritički stav prema branši kojoj pripadate?
Danas u svakom zanimanju ima mnogo nemorala, mnogo nekakve, uslovno rečeno, prostitucije, tako i u književnosti. Oduvek je to bilo tako. Volim, naravno, pisce, svoje kolege. Ima jako dobrih ljudi, ali i onih za koje možemo reći da nisu takvi, nego su dosta proračunati. Postoji jedna opšta nagriženost morala u celom svetu, u raznim zanimanjima, pa tako i među književnicima i književnim kritičarima. Premalo je istine među nama i mi dosta istinu i znamo, ali nismo uvek spremni da je kažemo. Nekako, savremeni čovek je previše kalkulant. Ne samo u Srbiji, govorim o celoj Evropi, pa i svetu. Pogledajmo šta se radi. Svi mi znamo ko je u pravu, ko nije u pravu, gde je pravda, gde je nepravda, ali uglavnom, mi ćutimo.
Saradnja sa Šapčanima
Foto: T. Jurišić
Drago mi je što sam posetio Šabac. Znam mnogo o vašem gradu, imam prijatelje iz Šapca i mnogo cenim dostignuća Šapčana u kulturi, sportu, privredi. Mislim da je ovo jedan važan grad na Balkanu, nije bila sudbina da do sada dođem u ovo lepo mesto koje važi za kulturnu sredinu i da se družim sa ljudima koji su stvarno široki, pitki. Nadam se da ćemo sarađivati vrlo dobro i na obostranu korist. Mi u Novom Pazaru imamo dva književna časospisa koji su veoma čitani i ugledni na Balkanu, pa ćemo dati šansu mnogim ljudima iz ovog kraja i sarađivati na tom polju kao što sam i do sada sa mnogima od njih sarađivao.
Priča je nastajala 28 godina. Kako je sazrevala zamisao o kraju, budući da čitaocu neminovno izaziva suze?
Uporedo sam radio i druge stvari, pisao i druge knjige i to je nekako prirodno došlo, tako se zametnulo. Sa 15 godina, kad sam tek počeo da pišem poeziju, čuo sam za taj događaj i tad sam napisao neku prvu skicu. Dugo sam skupljao građu, dve godine intenzivno istraživao policijske, sudske arhive, razgovarao sa očevicima, akterima, članovima porodica, bio u državnom arhivu. Našao sam mnogo činjenica, povezao ih i uoči samog objavljivanja sam došao do poslednjeg podatka da je tog mog odmetnika jurio jedan pas iz Engleske koji je zaista bio naručen iz engleske policije i za tu priliku došao u tadašnju Jugoslaviju, odnosno Srbiju. To je na neki način priča koju sam ja dugo nosio i želeo da je ispričam. Voleo bih da i neke priče koje ću ispričati u budućnosti povuku koren od ranije, pošto volim da skupljam građu i beležim, spadam u pisce koji vole da skiciraju neke teme i da onda kasnije krenu za njima u potragu. To je moj legitiman način da istražujem. Nadam se da će moja najbolja knjiga biti poslednja koju ću napisati u životu. Nije možda lako napisati dobru, ili, da budem neskroman, ovakvu knjigu, ali trudiću se koliko budem mogao da budem pošten prema tekstu i da ne izneverim svoje čitaoce.
