Danima čitamo u štampi (i na „društvenim mrežama“) i gledamo na TV-u požar na regionalnoj deponiji Duboko, koja bi trebalo da pripada takozvanim higijenskim deponijama.
Slika je apokaliptična. Između romantičnih brežuljaka obraslih gustom šumom, vidi se ogroman sivi prostor neodređenog oblika, iz kojeg se izdižu na desetine stubova dima, koji se potom spajaju u gust, zlokobni oblik koji se lagano valja prema Užicu, Čačku i desetinama okolnih. sela. U vestima i člancima se pominju „metanski džepovi“, „telo deponije“, „curenje deponijske vode“, „aktivirana klizišta“, reči i izrazi na koje smo navikli i koji prate sve izveštaje o požarima na deponijama. Koje se odvijaju širom Srbije tokom cele godine, posebno tokom toplih letnjih meseci. Jasno je da biološki otpad u dubini deponije, pod ogromnim pritiskom, stvara metan koji se pali i čiji plamen svojom toplotom izaziva sekundarno paljenje svega što može (i ne može) da gori, sve vrste plastike, drveta, papira, kablovi, automobilske gume, da ne nabrajam dalje, lista je prilično duga. Mislim da bi neki stručnjak iz oblasti hemije mogao sa relativnom tačnošću da kaže koji gasovi čine ovaj oblak. Ali, i bez takve stručnosti, jasno je da u uslovima sagorevanja sa veoma ograničenim količinama kiseonika, gasovi koji dospevaju u vazduh predstavljaju mešavinu najgorih kancerogenih i teratogenih agenasa. Pored ovih gasova, čije se dejstvo manifestuje direktnim trovanjem ljudi i životinja (i zagađivanjem polja) na ogromnim prostranstvima, ne treba zaboraviti ni „ocedne vode“, izuzetno toksične tečnosti koje natapaju zemlju ispod „tela“ deponije i nastavljaju da se šire prema jednostavnim fizičkim zakonima do podzemnih voda koje na kraju završavaju u vodovodnim sistemima i bunarima. Najzad, da i ne govorimo o apokaliptičnim slikama kada hiljade tona otpada završe direktno u vodotocima, kao što se desilo pre nekoliko godina kada je celo Potpećko jezero bilo prekriveno otpadom. O ovoj ekološkoj sramoti izveštavali su čak i švedski mediji.
Deponije poput one u Dubokom i desetine drugih „krasile“ su Zapadnu Evropu pre mnogo decenija. Danas su od njih ostala samo brda obrasla gustom šumom. Kad odemo negde u Skandinaviju ili drugde u zapadnu Evropu ne možemo da prestanemo da se divimo čistim vodotocima, očuvanim šumama, poljima i njivama i sređenim gradovima i selima bez bilo kakvog smeća na ulicama. A ništa od toga nije palo sa neba… Ljudi u zapadnoj Evropi odavno su shvatili da deponije na najdirektniji način ugrožavaju živote ljudi na duge staze, ali i da materijal koji se naziva „čvrsti otpad“ predstavlja ogroman izvor sirovina i energije. Da biste se u to uverili, dovoljno je posetiti „reciklažno dvorište“ bilo gde u Švedskoj gde građani svoj otpad (koji inače ne odnose komunalne službe) dovoze automobilima i odlažu u ogromne kontejnere postavljene duž rampi po kojima se ovi automobili kreću. I tek kada čovek vidi te kontejnere ispunjene metalom, drvetom, staklom, plastikom, keramikom i kada vidi kako kamioni te kontejnere odvoze do mesta gde se direktno koriste kao sirovina ili gorivo za toplane, shvata ogroman ekonomski potencijal „otpada“. I konačno shvata zašto nigde nema deponija, ni „divljih“ ni „pitomih“. U tim istim reciklažnim dvorištima postoje mesta za odlaganje toksičnih tečnosti, ulja, boja, lakova i razređivača, bele tehnike i elektronskih uređaja. Da podsetim da su na poslednjoj olimpijadi u Japanu sve medalje bile od zlata i srebra izdvojenih od recikliranih mobilnih telefona. Pored „reciklažnih dvorišta“ postoje i „reciklažna ostrva“ razbacana po gradovima (i selima!) gde se odlaže razvrstan kućni otpad. Svi kontejneri su zatvoreni ca malim otvorima pogodnim za ubacivanje kesa za otpad i mogu se otvoriti samo mehanički, prilikom prenošenja sadržaja u kamione. U Švedskoj je otišlo toliko daleko da se otpad od hrane prevozi u specijalnim kamionima na kojima je ispisano „Hvala na gorivu za autobus“. U Upsali, gde živim, autobusi sa motorima na gas koriste metan dobijen truljenjem otpada od hrane u specijalnim bazenima na periferiji grada. Da, to je taj „deponijski gas“ koji se upalio u „telu deponije“ u Dubokom… I u svim ostalim deponijama u Srbiji. Gas je besplatan, a emisija ugljen-dioksida je ravna nuli. Jasno je da su za razvoj ovakvog sistema za celu državu potrebni vreme i ogromna sredstva, ali pre svega želja svih, od predstavnika vlasti do svakog građanina, da se takav sistem razvije i svest da je alternativa ovom sistemu u vidu haotičnog odlaganja smeća dugoročno pogubno za celu državu. Jer sa ovakvim tempom trovanja zemljišta, vode i vazduha Srbija će za par decenija postati pustoš gde je život nemoguć.
Za rešavanje ovog problema potreban je, pre svega, apsolutni konsenzus svih partija u vlasti i opoziciji. Ne sme biti razlike kada je u pitanju rešavanje ekoloških problema, koji su od vitalnog značaja za budućnost nacije i države.
Prvi korak bi trebalo da bude obavezno korišćenje postojećih objekata za reciklažu, kao i sankcionisanje uništavanja ovih objekata. Drugim rečima, to bi značilo sankcionisanje onih koji haotično odlažu otpad uprkos postojanju postrojenja za tretman otpada. Kao što je slučaj sa odlaganjem građevinskog otpada duž puteva oko Beograda, uprkos tome što je novo postrojenje za preradu svih vrsta otpada u Vinči opremljeno za tretman ove vrste otpada. Kazna ne bi tebalo da bude samo novčana, već bi trebalo da uključi i privremeno oduzimanje vozila kojima se prevozilo smeće do okončanja sudskog postupka protiv počinilaca. Mera koja se primenjuje u saobraćaju i koja već počinje da daje vidljive rezultate. Cankcionisanje treba da obuhvati i sve one koji uništavaju infrastrukturu neophodnu za sakupljanje sortiranog otpada, a čemu smo svedoci skoro svakodnevno.
Paralelno sa navedenim merama, trebalo bi pristupiti izgradnji novih kapaciteta za tretman čvrstog otpada, za šta postoje odavno razrađeni koncepti čija je vrednost dokazana vremenom. Konačno, EU je do sad bila vrlo široke ruke kad je u pitanja podrška ekološkim projektima (Šabac je jedan veoma lep primer) a i republika i opštine raspolažu fondovima za finasiranje objekata za tretman otpada.
Na kraju, ali ne i najmanje važno, obrazovanje iz oblasti ekologije mora da nađe značajno mesto u programu osnovnog i srednjeg obrazovanja, a tekstovi i emisije posvećene svemu dobrom, a posebno lošem, u oblasti ekologije treba da zauzmu mnogo više prostora u medijima nego što imaju danas. Konačno, čak i u štampanim medijima, poput „Politike“ ili na najgledanijoj televiziji u zemlji, RTS-y, izveštaji o ekologiji se veoma retko pojavljuju kao udarna vest, a trebalo bi… Jer problem Dubokog nije vezan samo za Duboko, jer je ovaj problem duboko ukorenjen u mentalitetu ljudi i za njegovo rešavanje biće potrebno mnogo vremena i sredstava. Ovaj proces jecte mukotrpan i dug, ali kako kaže kineska poslovica, čak i na putovanju od hiljadu kilometara, mora se napraviti prvi korak. I siguran sam da će Srbija već posle prvih nekoliko koraka izgledati mnogo lepše, onako kako bismo svi želeli da izgleda.
Ljubiša Borota, penzionisani docent Medicinskog fakulteta Univerziteta u Upsali, Švedska
