Kako to drugi rade
Nedavni primeri prekida obraćanja predsednika Donalda Trampa na američkim TV stanicima kao i gostovanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića na TV Vijesti u Podgorici, pokazali su šta je sloboda medija u svetu a koliko ovde vlada mediijski mrak. Po prvom članu američkog Ustava štampa je slobodna i to je vrhovni princip u demokratskom društvu, koga ne može da prenebregne ni predsednik SAD. U ovom slučaju pokazalo se da predsednik Tramp ne govori istinu, i mediji su zaštitili građane od širenja laži. Za srpske prilike bilo je pravo osveženje kako se profesionalno ponaša novinar TV Vijesti. Najpre je insistirao, što je za srpske medije nezamislivo, na odgovoru zašto Srbija ne izručuje Svetozara Marovića, bivšeg predsednika SCG i visokog crnogorskog funkcionera, do zanemarivanja kako to sam sebe predsednik Vučić skaredno naziva. Kad je predsednik Vučić tvrdio da nema nikakve veze sa predsednikom Crne Gore Milom Đukanovićem, onda sasvim profesionalno i obavešteno serviran je podatak o zajedničkom predsedničkom prijatelju Mohamedu Dahlanu. Na tu vezu uputila je i Marinika Tepić, sasvim ubedljivom fotografijom gde se sa trojica smeju, u dobrom raspoloženju na kanabetu. I odatle potiču, kako je navodila Marinika Tepić, ta veza sa Ujedinjeni Arapskim Emiratima, a tu je i vrlo skup i netransparentan projekat Beograd na vodi, zatim trgovina oružjem, prodaja vojvođanskih kombinata, za koje najveći deo građana koji se obaveštavaju preko televizija sa nacionalnom frekvencijom kao i režimskim tablodima uopšte i ne zna.
Jasno je da dok u Srbiji mediji ne budu slobodni neće biti ni demokratskog društva, a takođe ni evropskih intergracija. O pogubnom uticaju Vučićevom kao da nije bila dovoljna njegova uloga ministra informisanja od 1998. godine. Tada su drakonskim kaznama gotovo zbrisani slobodni mediji, a svoju rušiteljsku medijsku politiku nastavio je 2014. godine. Iako je u programu SNS naveden značaj slobode medija, od toga ništa nije bilo u praksi. Dovoljno je videti silne konferencija ze novinare, gde praktično ni na jedno direktno pitanje predsednik Vučić nije odgovorio. Poslovično se služeći zamenom teze i nipodaštavanjem novinara, time krši i Zakon o informisanju i pravo građana na objektivnu, celovitu i pravovremenu informaciju. Zakonom se garantuju ista prava za sve medije, ali ni Vučić ni svi oni oko njega u vlasti se ne odazivaju na pozive onih „drugih“, profesionalnih medija. Do informacija iz vrha vlasti profesionalni mediji teško dolaze, uglavnom su telefoni gluvi. S druge strane oni prorežimski mediji krše Zakon jer ne pružaju objektivne informacije građanima. Posebno pogubno je ekonomsko iscrpljivanje jer praktično profesionalni mediji ne mogu da dobiju ni konkurse ni reklame. Čak i kad postoji zakon o projektnom finansiranju na sve načine ta sredstva odlaze prorežimskim medijima. Ma kakva da su očekivanja od posredništva Evropske unije za predstojeće izbore 2022. godine, da će doći do dijaloga vlasti sa opozicijom, i da nezamenljivu ulogu imaju profesionalni mediji, pitanje je da li za to ima vremena. Uostalom ne primenjuje se ni usvojena Medijska strategija. Jedan od uslova opozicije je oslobađanje javnih TV servisa i objektivno informisanje. Ali, s obzirom na dubinu i trajanje medijskog mraka upitni su uticaji na građane koji su već osam godina omamljivani pričama o zlatnom dobu i satanizaciji opozicije. Tako, na primer, ogromna većina građana nije obaveštena o Krušiku i Jovanjici, a evo već je prošlo godinu dana od toga, ili o rušenju u Savamali, svakodnevnoj korupciji, krađi izbora… Za jednu objektivniju sliku, dešavanjima u društvu, političkim i drugim temama, potrebno je vreme. A ono već ističe…
D.Eraković
