Nije mi poznato šta je tačno povod demisioniranja dekana Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu dr Bojana Milisavljevića i njegovih najbližih saradnika. A razloge mogu da pretpostavim, da ih makar naslutim. Oni su brojni, kompleksni, dugotrajajući. Pa je najverovatnije povrh toga došla i određena pretpraznična gorka kap koja je prelila sadržaj ionako prepune čaše. U atmosferi neviđene moćničke hajke na Univerzitet i na rektora posebno, a proteklih dana i na dekana Milisavljevića.
U konkretnom slučaju, ukrštanje pravnog, političkog i faktičkog naboja se već nedeljama ponajviše prelamalo preko leđa čelnika Fakulteta, ali i pripadajućih nastavnika i asistenata: odnos vlasti i opozicije, suprotna stremljenja dve grupcije studenata, možda i različitih struja u samom studentskom plenumu (plus neslaganja i među plenumima različitih fakulteta!?), povremena talasanja u profesorskom kadru, pa i moguće nesuglasice unutar dekanskog, ako ne i unutar proširenog rektorskog kolegijuma.
Inače, izbor dr Bojana Milisavljevića za dekana Fakulteta bio je i formalno i sadržinski čist, nesporan, kao i njegova ličnost. On je bio prethodni prodekan za nastavu, ličnost odmerenog ponašanja i trezvene misli, uzoran profesor i kolega, svakad spreman za pomoć i dijalog, za pronalaženje optimalnih, pomiriteljskih solucija. S druge strane, možda katkad i previše popustljiv. Imao je dva osnovna cilja koja i lično podržavam, a verujem da bi oni bili od ogromnog značaja i u postupanju narednog dekana Pravnog fakulteta. Jedan je staranje da se koliko-toliko očuva integritet i identitet Fakulteta u javnosti. Drugi – po svaku cenu izbegavanje svekolikog nasilja, fizičkih i verbalnih sukoba između studenata a i sa fakultetskim osobljem, kao i bilo kakvog neregularnog spoljnog intervenisanja. Zbog toga bi svaka dosadašnja eventualna odluka o neodlaganju nastave i ispita, odnosno o njihovom „normalnom“ održavanju u nastalim izuzetno delikatnim okolnostima, bila realno neodrživa, neostvariva, ozbiljno opasna po red, bezbednost, život i zdravlje svih nas na fakultetu – i kao takva apsolutno ništava. Rečju, bila bi duboko rizična, nesnošljiva po visokoškolski javni interes. Profesor Milisavljević je, držeći se zakona, činio sve što je znao i umeo, ono što je u datom periodu bilo maltene jedino stvarno moguće a najmanje rđavo za ugled Fakulteta i njegovih poslenika. Uključujući i saradnju sa prosvetnom inspekcijom čija se upravna rešenja, kao rezultat sprovedenog inspekciijskog nadzora – ne samo na Pravnom fakultetu – uskoro očekuju. Dekansko držanje bilo je za dobrobit naše ustanove i univerziteta, preduzeto u iskrenoj nameri i u nesumnjivoj krajnjoj nuždi, da se izbegne veće zlo, zarad mira, skladne kohabitacije sa studentima u zajedničkoj kući – što isključuje svaku protivpravnost njegovog (ne)postupanja. Dok bi pozivanje policije da nasilno razbije blokadu bio totalno neakademski čin, sraman istorijski presedan koji bi, siguran sam, proizveo još pogubnije, nesagledive posledice.
Ipak, ovih dana dekan biva suočen s krivičnom prijavom zbog navodne zloupotrebe službenog položaja u pogledu tolerisanja studentske blokade, čime je, veli potpisnik, „nevršenjem službene dužnosti onemogućio odvijanje osnovne delatnosti fakulteta i ostvarivanje prava na obrazovanje“. A iz drugog, takođe vladajućeg ugla, ozbiljno mu je prigovoreno i zbog pasivnosti u pogledu nameravanog studentskog političkog organizovanja na fakultetu. Tako da se našao u teškoj iznudici. I na očiglednoj nizbrdici.
Sve u svemu, predlažem trostruko kumulativno smirivanje tenzija, ne samo u svrhu začetaka ozdravljenja dobrano uzdrmane Srbije, drastično upropašćenog nacionalnog miljea, već i u cilju zadržavanja preostalog digniteta državnog univerziteta a time i trenutno obezglavljenog prestoničkog pravnog fakulteta.
Prvo: raspisati što pre vanredne, prevremene parlamentarne izbore. Kod toga, ideja o studentskoj izbornoj listi je bez ostatka legitimna: da se u političkoj utakmici demokratski i legalno proveri ne samo rejting vlasti, nego i opozicije. Ali ako studenti doista donesu odluku da zahtevaju izbore na kojima bi izašli sa svojom listom, njihove dalje političke aktivnosti u tom pravcu morale bi da se održavaju van zgrada fakulteta – da se jasno razgraniče i prostorno odvoje od univerzitetskog nastavnog procesa i ispita. Razume se, dolaze u obzir jedino koliko-toliko slobodni izbori uz osetno poboljšana i dosledno poštovana nediskriminišuća pravila, nelažiranu medijsku otvorenost i brižljivo pročešljan birački spisak.
Drugo: bar za početak, dok ona belodano višestruko neustavna i nezakonita, inadžijsko-osvetnička uredba o koeficijentima u visokom obrazovanju još važi, kroz regularni generalni štrajk, radi zaštite profesionalnih i ekonomskih interesa zaposlenih, obezbediti bar zakonski minimum procesa rada na državnim fakultetima: pružanje redovnih konsultacija studentima i nesmetano održavanje ispita. Pritom, zbog nekolikomesečnog prekida nastave i izostanka ispita, nijedan student ne bi smeo da snosi bilo kakve (dodatne) štetne posledice.
Treće: ne odustajući od svojih zahteva, sve do njihovog potpunog ispunjenja – a prevremeni fer izbori i nova vlada bi bili ključni instrument za postizanje toga cilja! – studenti bi, kao podrška na rub dovedenoj egzistenciji univerziteta čiji su nerazdvojni deo, bili pre svega u moralnoj obavezi da blokade svedu na razumnu meru. Pa da ih i okončaju čim izbori budu blagovremeno raspisani pod iole demokratskim uslovima – te da obznane taj svoj uspeh, pored onog ranijeg, pada vlade. No sa važnom rezervom da se studentske blokade u slučaju dokazano ponovljene izborne krađe odmah opet uspostave u punom obimu, uz neprekidne masovne građanske proteste i štrajkove (is)tim povodom.
Zoran R. Tomić
